Oktobar 1972.

118

Nije samo užička omladina dobila klub. I penzioneri su dobili svoj klub na raskrnioci kod Aleksića mosta, u novoizgrađenoj zgradi. Pored sale za održavanje sastanaka i raznih skupova, klub je dobio kafe restoran, šah salu i druge prostorije za odmor i razonodu. Na Rakiskoj pijaci preduzeće Jelova gora je otvorila novi bife.

U užičkom savezu boraca su zaključili: “Da im nije kritika i samokritika stalno oružje, da daju poverenje radničkoj klasi i da se bore protiv neopravdano obogaćenih”. Jovo Đurđević, penzionisani supovac je rekao: “U toku rata smo za ukradenu šljivu streljali, a danas se krupnim krađama, prevarama i drugim mahinacijama gleda kroz prste. Takve stvari nama borcima smetaju”. Vojo Bojović je objasnio da problemi u društvu duže postoje i da se oni u kratkom dahu mogu rešiti. Apelovo je na borce da uzmu učešća u radu organizacije na terenu…

Šakal – zlatni vuk
Šakal – zlatni vuk

U užičkom kraju su se pojavili šakali, u selima požeške, novovaroške opštine i na Zlatiboru i napravili ogromne štete stočarima. Šakal pripada porodici pasa odnosno vukova, njegovo prebivalište je do tada bilo u primoerskim krajevima, ali se ove godine 1972. zbog blage klime pojavio u užičkom kraju. Šakali su uglavnom napadali ovce, ponekad i svinje, nisu jeli meso već su samo pili krv. Telo šakala je veličine psa, ima beo podbradak, kratke noge i široku njušku. Po tome su ga prepoznavali čobani koji su ga zaticali “na delu” u štalama i torovima. Zlatiborci su Šakala smatrali drskom zvijeri čija drskost nadmašuje lisicu, da noću ulaze u naselja i sela gde čine štetu obično upadajući u kokošinjce. Pričali su da šakal ne napada ljude ali da su opasni kada su u čoporu i da se useljavaju u napuštene jazbine Vukova, lisica i jazavaca. Inače šakal, je ime latinsko poreklo povezano sa drevnom rimskom definicijom “zlatni vuk”.

Moda, muzička gondola iz Trsta zajedno sa tada obaveznim miljeom na televizorima
Moda, muzička gondola iz Trsta zajedno sa tada obaveznim miljeom na televizorima

Trst je bio prvo inostranstvo većine Jugoslovena sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 20. veka. Prvi šuškavci, farmerke, žvake. Šezdesetih Još pre nego što su u njega krenuli po kupovinu farmerica svetskog izgleda koji će decenijama kasnije švercovati u torbama sa duplim dnom,

Generacije Užičana u Trstu su sem Džinsa kupovali mnogo toga , od viskija, dobrih vina, luksuznih cigareta i odela za svečane prilike, venčanice, kožne jakne, cipele, tehničku robu i auto-delove, igračke za decu… Poslednje lire, ne računajući novac koji se čuvao za carinu, trošili su na buvljaku u blizini pijace Ponte Rosa u parku na Trgu Liberta, gde je bila najveća ponuda „bamboli”, velikih lutki koje su treptale očima i bile su hit širom SFRJ. Uz lutke su se kupovale i plastične gondola, muzičke kutije koje kad se naviju sviraju, a ballerina koja je na pramcu gondole zaigra. Svaka treća kuća u Užicu sedamdesetih u spavaćoj sobi na sredini bračnog kreveta kao ukras imala bamboli lutku, a na televizoru muzičku kutiju, gondolu sa balerinom.

“Kud svi Turci tu i mali Mujo”, tako i ja rešim da prvi put krenem u Trst da kupim džins, da potražim neke gramofonske ploče koje su mi trebale. Odem ćirom za Beograd i sednem u švercerski autobus, iz Beograda direktno do Trsta. Bio je pun i prepun već osvedočenih švercera farmerki i šuškavaca, oni su odmah zaspali, jer su, za razliku od mene znali šta ih tamo čeka. Kada sam video Ponte Roso i gužvu, rešim da prvo popijemo kafu. Trst prelep sa uličicama prepunim zelenila, mirisom mora. Posle sam bio gladn, pa odem u restoran sa ribljim specijalitetima, nisam pretpostavio da je tako skupo. Tamo su mi otišle i pare pripremljene za kupovinu na Ponte Rosu. Zatim sam se malo malo muvao po gradu, otišao do pravoslavne crkve, svratio u neke prodavnice ploča i kupio desetak LP-a Došlo je vreme za povratak, zborno mesto bilo je na Ponte Rosu. Vidim moje saputnike kako navlače farmerke preko farmerki, lepe to selotejpom, prave raspored gde će šta da sklone… A na carini ja sumnjiviji od njih zato što sam imao samo ploče, boks Malboro cigareta i Džimi Hendriks majicu.

Autobusi iz SFRJ parkirani na Ponte rosu
Autobusi iz SFRJ parkirani na Ponte rosu

Drugi put sam išao u Trst posle 5. Godina. Ja već ozbiljan oženjen čovek koji je imao prelepu ćerkicu Maju. Ekspresni voz na relaciji Beograd – Venecija,Voz je Kloparao u dosadnom ritmu, a premeštanje s noge na nogu u prepunom hodniku drugog razreda bilo je sve drugo osim zadovoljstva putovanja. Na glavni kolodvor u Zagrebu voz je stigao oko ponoći, pred zoru je prošao Ljubljanu, a u Sežani je bio oko sedam ujutro. Pruga je zatim nastavljala kroz Italiju, prema Vili Opićini i Trstu, krajnjem odredištu hiljada Jugoslovena te davne 1978. godine.

Pored čuvenog dvorca savija pruga, spušta se na severni Jadran. Na glavnoj železničkoj stanici “Trieste ćentrale” vagoni se prazne brzinom svetlosti: siva reka do tada umornih, neispavanih ljudi najednom je promenila boju, proključala i pohrlila da razmeni dinare i marke u lire, kako bi što pre započela „osvajački” pohod na buvlju pijacu Ponte roso i ostale dućane.

Statistika kaže da su klijenti iz tadašnje velike, socijalističke Jugoslavije kupovali 1977. i 1978. godine kod tršćanskih džinsinara (čak se formirao poseban izraz „jeansinari” za ovu vrstu trgovaca) između 60.000 i 65.000 farmerica sedmično! Ili, više od tri miliona farmerica godišnje! A ja tražim najmodernije farmerke i jaknu za trogodišnje dete, najlepšu maicu i cipelice. Za mene i ženu sam sve kupio za sat vremena u prodavnici kod Đovanija u Vija Roma. Kvalitetniji džins robnih marki „levis”, „li”, „vrangler”, pa i „super rifle” kupovao se u prodavnicama u Vija Roma, gde se na broju 18 nalazio čuveni „Đovani”, kao i okolnim ulicama Macini, Makijaveli, Valdirivo… Ovaj „Đovani” pisao se sa jednim latiničnim „n” i prevodio se kao mlad / mladi, za razliku od naziva prodavnice u Vija Karlo Gega, koji je imao dva „n” i označavao ime vlasnika.

Gužva u buticima u Trstu
Gužva u buticima u Trstu

Ponte roso, taj trg na obodu Kanala Grande, kojeg preseca Vija Roma, bio epicentar svekolike trgovine, ostao mi je u lepom sećnju. Desno od mosta, na štandovima na platou ispred Nacionalne banke rada (BNL), prodavane su farmerice manje zvučnih marki, vijetnamke, šetland-džemperi, duksevi, majice, kišobrani na sklapanje… Na komad, desetine komada, čak i u paketima, na kilo. Cena je bila bar trostruko niža od one koja se mogla dobiti preprodajom u zemlji. Levo od mosta bile su tezge s voćem, povrćem, tek ulovljenom ribom. Trgovine su se zatvarale od podne do 16 časova popodne. Iskoritio sam to vreme da malo okolo obiđem i nešto zanimljivo naučim. Nedaleko od Ponte rosa uzdiže se srpska Crkva Svetog Spiridona Čudotvorca, monumentalno zdanje izgrađeno 1869. na temeljima stare crkve iz 1751. godine. Preko puta, iskosa, nalazi se Trg Svetog Antonija, takođe Čudotvorca, s istoimenom katoličkom crkvom. Pored crkve je velelepna četvorospratna kuća Frančeska Lazarića iz 1795. godine, u kojoj je 1816. bila otvorena prva pošta u Trstu, a 1873. instalirana prva telegrafska služba. Vek kasnije ova kuća se prepoznavala po prodavnici „Darvil”. U njoj su prelepe hostese delile Kokakolu i Mirandu kao osveženje dok razgledate satove i nakit.

Trogodišnja Maja obučena po poslednjoj modi iz Trsta sa Brankovom kucom Hipi
Trogodišnja Maja obučena po poslednjoj modi iz Trsta sa Brankovom kucom Hipi

Nije se u Trst dolazilo jedino železnicom. Granični drumski prelaz Fernetiči bivao je praznicima i vikendom zakrčen automobilima i autobusima koji su vozili organizovane „turističke ture” iz čitave SFRJ. Isto tako i prelaz Škofije, južno prema Kopru. Do Kopera na slovenačkom jeziku, ili Kapodistrije na italijanskom, iz Beograda se takođe moglo stići vozom, a karta je bila dosta jeftinija. Nije uključivala međunarodnu tarifu, zbog koje su se putnici uglavnom švercovali posle Sežane. Iz Kopra je autobus preko granice išao na svaki sat.

Opet dosadni voz klopara beskonačno, vratim se iz Trsta u voljeni grad, nisam više nepoznata siva masa. Razdelim poklone i poklončiće, svi zadovoljni i veseli… Posle nekoliko dana lepo obučeni po poslednjoj rokerskoj modi krenem sa mojom Majom na trg, ona da se igra sa decom a ja da sve kontrolišem uz pićence ispred gradske. Mene niko ništa ne pita za moj džins ali za Majom se svi okreću, jeste bila slatko dete prava mala manekenka… Oni koji me poznaju pitaju gde sam joj kupio jaknu farmerke… Nezaboravne su te sedamdesete.

marka za reklamu 700px
marka za reklamu 700px