Прво да рашчистимо одкуд “боеми” и шта би та реч могла да значи. У учмалој париској свакодневици Цигани из Чешке, Бохемије – на латинском, били су посебност и сметња, али и инспирација. Одатле боеми, којима је главни посао био да у систему вредности друштва запазе и доживе накарадно као релативно, никако као прописано и дато, ма колико су те вредности сан, утеха или страх већине. Једноставно речено, боеми престављају алтернативу сваком систему вредности, они су посебни у сваком погледу. У нашем гледању стања ствари можемо им додати кафану и духовитост. Свакодневни живот боема, ма где они били, може се делити на две врсте уживања. Дању се тежи задовољству интелекта и душе, ноћу, задовољству тела. Током живота наши боеми, обично уметници, али и ако то нису, сањају о стварању ремек дела, свако у својој грани уметности или неког другог интересовања.
У време кад је настајала ужичка боемија у кафанама су се изводиле прве позоришне представе, приказивани први филмови, покретане су прве најстарије ужичке новине. Ако је требало повести какву иницијативу уметничку, књижевну или ма коју другу јавног значаја, први састанци, на којима би се измениле мисли, били су за кафанским столовима. Да, све је настајало за кафанским столом, уз чашу доброг пића. Кроз прошлост Ужица, нарочито у периоду између два светска рата, у ужичким кафанама су се догађали најзанимљивији догађаји, тако да и дан данас међу Ужичанима живе кафанске приче о ужичким кафанским принчевима, за које је усвојен познати општеприхваћени назив “боеми”. Наравно, како то обично и бива, многе од њих су постале легенде, митови, анегдоте у чију се истинитост не може потпуно веровати. Приче о кафанским догодовштинама ужичких боема препричаване су кроз генерације, а често и забележене и од стране Ужичана од пера, да се никад не забораве.
Ужице свих генерација је имало неког посебног коме можемо прилепити епитет боем. Али један је био јединствен, Сима Терзић и његов побратим Милан Милекић. То су два највећа ужичка боема свих времена. Некако се се све поклопило, Сима је имао кућу на Ракијској пијаци, а Милекић је имао стан у близини, ту код источника и кафане “Код Ораја”. Обојици су ужичке кафане биле позориште у коме се никада није знало када ће побратими режирати неку хумористичну престваву, у којима глумци нису ни знали да су изабрани за ту комедију.
Сима је рођен у Ужицу 1870. године. По професији био је адвокат. Отац му је био Васо -самарџија, а мајка Јека. Заједно са Милекићем, судским архиваром, пуних педесет година збијао је шале по Ужицу, правио доскочице и чувене “ужичке зврчке” и остао запамћен као творац многих и данас чувених ерских догодовштина. На мети његових шала биле су ћифте, задрти сеоски парничари, варалице, наивни, имовином понети сељаци, продавци на пијаци, путници тек пристиглог “ћире”, корумпирани чиновници и тврдоглавци свих врста.
Док се ужичка чаршија кидала од смеха он је остајао озбиљан, као да са шегом нема баш никакве везе. Није их записивао, препричавале су се и доживљавале судбину народних умотворина, које су се преносиле и мењале према укусу приповедача. Неке од њих су забележене у “Зборнику 7. конгреса Савеза удружења фолклориста Југославије” (Загреб 1972.). Младог Симу Терзића је ипак најбоље описао Милан Верговић у свом ужичком роману “Зољ” у лику Аџа адвоката.
Сима Терзић је умро 1942. године, током окупације, у време у ком није било места за шегу. Сахрањен је на гробљу на Доварју.
