“Први новински текст, из Ужица, објавио сам 1963. године у Недељним информативним новинама (касније НИН). Као извештач стигао сам у многе метрополе. Био сам у Паризу, два пута, гост наших гастарбајтера, у Мадриду сам, 1991, био гост Реал Мадрида и тадашњег његовог тренера Радомира Антића. Интервјуисао сам можда највећег шпанског фудбалера Емилија Бутрагења.Тада је моја “Експрес политика” била најтиражнији лист на Балкану. Стекао сам као новинар бројне пријатеље међу спортистима, глумцима, докторима наука, у Тунису, Москви, Лењинграду, Грчкој, Италији.. Имао сам ту част да једини интервјуишем Вујицу Јевђевића, највећег светског стручњака у области водопривреде, који је у Америци званично проглачен за четврти српски ум, после Тесле, Пупина и Миланковића.
Данас, после равно 55 година, још увек пишем. О мом Златибору и мојој родној Шљивовици, о Ужицу, граду у коме сам провео највећи део животног века, највише сам и писао. Овде сам много тога учинио, и у области културе, а поготову у спорту као функционер у атлетици. Много сам учинио и у бројним хуманитарним акцијама. Запослени у Општој болници и Здравственом центру то најбоље знају. Ваше честитке су ме “вратиле” у то протекло време, и подстакле да се осећам уистину поносним. Хвала вам свима. Хвала мојој дивној породици, кћерима Љиљани и Јелени, које су већ надмашиле оца, дивним зетовима Гагију и Бокију, унуцима који “носе” важна имена – Павле Савић (13) засигурно будући физичар, Лаза Костић, првак Србије у билијару за јуниоре, иако има тек 12 година, Јован Костић (17) првотимац ОК Ужице, дединој љубимици Милени Савић, дивној супрузи Мари – дакле породици без које не бих постигао све то. Хвала на честиткама и лепим жељама и мојим колегиницама и колегама, штампаним медијима и порталима (ДАН Подгорица, недељник Печат, недељник Вести, Портал Пасаж и други) на чијим страницама се још увек објављују моји текстови. Срећно вам било и живели.”
