“То су врхунски мајстори, честити и часни људи, никад нису били скупи. Нема више оваквих занатлија у Ужицу.” Драгослав Риле Богдановић, ужички историчар.
Сећам се да смо шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година пратили светску моду шијући “код Мута”, два брата Миливојевића, Момчила и Проке, који су држали радње на подручју ужичке Клисуре. Довољно је било да донесете фотографију из модног часописа, па да добијете фармерке, јакну, мантил или било који други део одеће који може да се сашије. Браће Миливојевићи, Ужичани од рођења, из милоште од младих суграђана прозвани “Мута”. Као и њихови потомци били су и остали ужичка знаменитост.
Оба брата су од рођења били без слуха и могућности говора, али су имали осмех који је све говорио. Обојица су у својим кућама имали шнајдерске радње. Били ожењени женама које су им помагали у комуникацији са муштеријама. Момчилва жена се звала Миленија и била је то љубав на први поглед. Остала је фотографија на којој су млади Момчило и Миленија. Момчило носи необичну свечану шајкачу, коју је сашио од свиле… Њихов у Ужицу најпознатији син је Синиша Миливојевић, познати ужилки спортиста и професор фискултуре. Његови синови, Срђан и Владимир, су се бавили рок музиком. Нису наследили од деде да не чују, напротив, имали су слуха више него је потребно. Својевремено су основали рок групу “Тина”, која је имала неколико хитова и остварила југословенску популарност. Браћа Миливојевићи и данас су успешни Ужичани. Срђан се доказао и у приватном бизнису.
Почетком седамдесети у моди су били дуги мантили са кратким рукавима од тексаса. Одем “код Мута”, Момчила и Миленије, и уз њену помоћ му објасним детаљно шта хоћу да ми сашије од тексаса који сам набавио из Трста. Тада сам ишао у Гимназију и преокупација ми је била рок музика, коју сам пратио на Радио Луксембургу. И тако мени “Муто” сашије мантил, а ја искупим осам дугмића са старих левис фармерки. У то време није на њима било рајфшлуса и занитујем их на мантил. Увече на корзоу мој “левис мантил” хит. Никада нико није приметио да није оргинал, иако левис у свом програму није имао такав мантил… Идуће године на игранци у Дому културе “Поноћних лампи” из Трстеника у Крагујевцу продам мантил у вредности троје нових фармерки гитаристи Јоци Хендриксу. У породици Момчича Миливојевића нико није наставио шнајдерски занат…
Али зато код Проке у породици јесте. Прока, иако је шио све, био је експерт за панталоне. По потреби је шио све врсте панталона и женских и мушких, данас за сутра. Занат је пренео на свог сина Михајла, који је наследио од њега да нема чуло слуха и немогућност говора, али му то није сметало да у рукомету за глуве и наглуве осваја олимпијска злата, да игра фолклор и да сашије стотину панталона месечно. Михајло и ја смо били исто годиште, познавали се и јављали се климоглавом на улици. Није само од оца наследио глувоћу, наследио је таленат за шнајдерај и онај предиван Миливојевића осмех. И отац син су успешно читали са усана што је олакшавало комуникацију.
Стекао је право на пензију са 43 године кројачког стажа, али и сада дане проводи у радњи. Муштерије редовно свраћају, а комуникација с Михаилом није препрека, каже комшија Риле историчар: “Чита им он речи са усана, рукама објашњава, а зачас и напише ако друкчије не иде. Нико боље паналоне не може да сашије од Михаила, чак и кад се не дође у његову радњу на пробу: довољно му је само донети неке старе и он ће потпуно исте такве да скроји. Шије и другу одећу, умешно и преправља. Михаилов отац Проко био је без слуха и говора, као и оба његова сина Слободан и Михаило. Тај проблем нема ниједно од њихове деце и унука, сви чују.“
