Међу многим дечацима који су из економских разлога напустили родитељски дом и отишли са Златибора у бели свет, да тамо негде свију породично гнездо и нађу боље услове живота, него што су им омогућавали рало и мотика, налазио се и Радоје Жунић из Криве Реке. Син Милисава и Полексије Жунић, рођен 15. јуна 1885. године, успео је преко родбинских веза да стигне у Шабац, прихвати се тешких шегртских послова и мукотрпним радом стигне до угледног трговца.
Пун војни рок одслужио је током 1908/1909. године у 6. батерији, 2. дивизиона Дринског пољског артиљеријског пука. Кад се 1912. године одазвао позиву отаџбине, у Први балкански рат је кренуо као нишанџија 1. батерије Дринског пољског артиљеријског пука другог позива и са овом јединицом прешао седмогодишњи ратни пут испуњен и победама и поразима, и радошћу и тугом.
У Радојевом ратном досијеу пише да се храбро држао у свим борбама, посебан допринос победама своје јединице дао је у 1914. години. Одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима (ФАО 11.123), Златном медаљом за храброст Милош Обилић, Албанском споменицом, Споменицом за рат са Турском 1912, Споменицом за рат са Бугарском 1913. и Споменицом за рат 1914-1918. године.
Податке о себи Жунић је 1934. године лично дао Команди шабачког округа. У војном картону навео је да му је стално место пребивалишта Шабац, срез поцерски, да нема никаквог пољопривредног имања, плацева и кућа у граду, да је ожењен Аницом Белић и да нема деце. У то време артиљеријски резервни наредник Радоје Жунић не ради, а по решењу Команде Дринске дивизијске области прима 100 динара на каси Првог понтонирског пука. Војна команда наводи да у месту пребивалишта ужива примеран углед.
