Доселили су се из Ускока у Горњој Морачи, почетком 19. века, и населили се крај Ивањице, у селу које се зове Висока. “Дош’о Ускок ниже Живанове куће”, говорили су мештани. Ускок је имао два сина: Максима и Сретена. Максимов син Стеван имао је четворо деце, једну кћер и три сина: Милана, Миладина и Мијајла.
Милан је још као дечак, за време Турака, дошао у Ужице и запослио се код неког трговца. Касније је од своје уштеђевине и сам отворио мешовиту трговинску радњу. Ускоро је отац довео у Ужице и најмлађег сина Мијаила и дао га Милану за шегрта. После неколико година Мијаило постаје ортак у радњи свога брата, али ортак “на десету пару”. Радње и магазе су им биле на Мегдану у Ужицу. Трговали су катраном, лучем, ракијом, вуном, лојем, воском и добро се “заимали”.
Кад је Мијаилу било је преко тридесет година, запослио је Софију, кћер млинара Милојевића из Ужица. Она је била врло млада и није хтела још да се удаје, али је мајка натерала. Баш на дан свадбе, причала је касније Цока (Софију су сви звали Цоком), утрчао је у кућу девер јој Милан и узвикнуо: “Пропали смо!” Онда је испричао како је затворена граница према Босни и Херцеговини задала Ужицу “смртни удар” у економском погледу.
Аустријска окупација Босне и Херцеговине задала је Ужицу економски ударац, дошло је до економске кризе. Прекинуте су све везе са Босном и Приморјем. Стари путеви којима се читава два века кретало неизмерно богаство били су затворени, а нови још непознати. Требало је трговину орјентисати на извоз у Аустрију, али су везе биле тешке и слабе. У Београд се путовало преко Краљева и Крагујевца, путовање је трајало три дана. У исто време, држава је преживљавала кризу; то је доба политичких борби у Србији, а оне нису мимоишле ни Ужичане.
Баш у тим данима док је Ужице трпело промену и прилагођавало се новим условима, пропале су многе познате трговачке куће. Одржавали су се они трговци који су се пре прилагодили новој ситуацији. Међу трговцима који се нису снашли у тим новим приликама нашли су се и браћа Ускоковићи. Уложили су много новца у вуну и у новим условима нису је могли продати, а потребан новац за даљи рад нису могли узајмити.
Пошто су се браћа разортачила и Мијаило добио само десети део, по уговору који је био склопљен “на десету пару”, а већ је имао једанаесторо деце, у његовој кући се живело у крајњој беди. Мајка није могла да купи деци прибор за школу, већ је једну оловку секла на три дела и давала им да пишу. Дешавало се понекад да нису могли хлеба да купе. Једанпут, на Савиндан, нису имали новца ни хлеба. Мајка је радила читав дан и, кад је увече завршила рад и наплатила, отишла је у пекару, али је било касно и – вратила се без хлеба. Тако је Сока само крајњим напорима и енергијом извела породицу док је пристигао настарији син Милан, те прихватио кућу и помогао браћу на школовању. Поучена тешким сиромаштвом и оскудицом, деца су постала озбиљнија од својих вршњака и сва су добро учила. Милан је био генералштабни официр, Милутин доктор правних наука, Радоје професор и Александар санитетски пуковник.
Урбанизацијом града на инцијативу Ваљаонице бакра, када је грађен блок “Липа” срушена је Ускоковића кућа као и већина старога Ужица, али, остала је за незаборав будућности белешка Александар Милојевића и фотографија из колекције Ужичанственог, које говоре о њој:
“До Орловића куће десно налазила се једна кућа, која сама по себи не би привлачила никакву пажњу, да се у њој није родио и одрастао Милутин Ускоковић Мита. То је једна старинска рабатна кућа на спрат, у коју се пење још са улице, уз оронуле дрвене степенице и улази се у тесно предсобље кроз троја ниска улазна врата, улази се у две собе са скромним старинским намештајем, као и кухињу, чије посуђе показује да у овој кући не влада благостање. Доле испод стана налази се дуђан Мића бакалина, једна врста мешовите, балканске, ситничарке и текстилне радње, намењене више сељацима него варошанима.
Кроз просту, дрвену капију улази се у скромну авлију калдрмисану ситном “турском” калдрмом, а потом кроз вратнице у омању башту са лејама разног поврћа и неколико дрвета воћа.”
Милутин Мита је рођен 4. јуна 1884. године. Дуго није проговорио и мајка се била озбиљно забринула. Као дечак био је “укољица”, задиркивао је браћу и надевао им разна имена. Гледајући старијег брата како учи, заволео је књигу и догодило се да побегне од куће и оде са њим у школу. Основну школу и шести разред гимназије завршио је у Ужицу, а седми и осми разред у Вуковој гимназији (Другој београдској) у Београду. У школи је најпре био осредњи ђак: у трећем разреду гимназије полагао је поправни испит из немачког језика. Касније је радио озбиљно и осми разред завршио са одличним успехом.
Милутин Ускоковић је по школи био само годину дана млађи од Туцовића. Али он није имао склоности ка социјалистичким идејама, касније је пришао радикалима. Студирао је у Београду и као сиромах трпео оскудицу, сам се издржавао. Држао је часове, радио као практикант, писао за новине. У ствари његов живот у Београду био је живот његовог књижевног јунака, који ће касније у својим делима описати.
На факултету, Мита је припадао оној омладини која се окупљала око Скерлића и Маријановића, која је била југословенски орјентисана. Активно је учествовао у мартовским демонстрацијама 23. марта 1903. Ускоковић је заједно са Александрићем био дежуран у Министарству унутрашњих дела. За демонстрације је сазнао кад је у канцеларију ушао наредник Каменчић и телефоном позвао управу и саопштио наредбу “да се демостранти разјуре оружаном силом”. Тек после Каменчићевог саопштења – наређења, њих двојица су умакли споредним улазом из министарства и заобилазним путем нашли се код “Албаније”, кад се маса већ била обрнула од Теразија и кренула на демолирање редакција режимских листова. Ту је, ко би то рекао, тихи, слабуњави Ускоковић једном “буџом”, коју је понео из министарства, опалио по глави једног жандарма.
Сарађивао је са “Словенским југом”, био је међу онима који си 1904. организовали Југословенску изложбу на Униварзитету у Београду. Писао је политичке чланке, сарађивао у “Политици” и другим политичким и књижевним листовима. Када је 1906. године отворен Други конгрес југословенских књижевника и публициста у Софији, одржана је и конференција југословенских студената, на којој је 14. августа Ускоковић одржао реферат о “Балканској конфедерацији и југословенској заједници”, “надајући се на крају, да ће монархистички дух код конфедерираних балканских народа ослабити, поздрављајући будућу балканску федеративну републику” (Српски књижевни гласник из 1906. године).
Права је завршио 1906. године, и постављен је за дипломатског службеника у Српском конзулату у Скопљу. Идуће године је отишао у Женеву ради стручног усавршавања. У Женеви је становао код старокатоличког пастора Фишера и оженио се с његовом кћери Бебетом, која је била старија од Милутина дванаест година. Тамо је 1910. године одбранио тезу “Traitas d’Union Douaniere en Droit Internacional”, дисертацију из међународног права о царинама и стекао титулу доктора правних наука. Први литерарни рад објавио је када је имао само шеснаест година, а за живота штампане су му две збирке песама у прози: „Под животом“ и „Витае фрагмента“, збирка приповедака „Кад руже цветају“ и романи „Дошљаци“ и „Чедомир Илић“.
По породичном васпитању Ускоковић је био патријархалац, а по образовању европејац. Уз добро познавање француске, немачке и руске књижевности, за своје време био је модеран писац, а у његовим делима приметна је противречност између старинског романтизма и модерног схватања живота и света.
По природи Ускоковић је био нежан, увек замишљен, повучен и нерасположен. Био је средњег раста, прилично мршав и слабо развијен (ослобођен је војне обавезе). Имао је плаве очи, смеђу косу. Лице му је било дугуљасто, бледо и прошарано бубуљицама. Патио је од уображења да је ружан и зато се беспрекорно одевао; шешир , кравату, одело је носио по последњој моди. Све је на њему било педантно испеглано и без икакве мрље. Држање је имао усправно, корак одмерен и поглед прав. Волео је природу и правио шетње по околини града. У Ужицу је често виђен, али се није дуго задржавао. Лети би увек одлазио на купање са Сретеном Лекићем код прве ужичке хидроцентрале (податке оставио 1960. године судија Сретен Лекић, који се у младости дружио са Митом Ускоковићем, професору Милутину Пашићу).
Радо је залазио у крчме, нарочито у “Позоришну касину” и “Три шешира”. Кад би “пинуо”, губила се његова повученост и он би постајао забаван. Често је виђан у друштву са Бором Станковићем и Чича – Илијом Станојевићем. Због његове повучености, интимнији другови су га звали Мита Туга. „Мало је говорио, а насмејао се није никако“, писала је Даринка Стојановић, сећајући се свог познанства са њим 1908. године.
Уочи Првог светског рата Ускоковић је почео озбиљније да прибољева. Из дана у дан је осећао нерно растројство. Почео је да пати од “фикс-идеје” да га неко прогони. Без разлога би се узнемирио и узвикнуо: “Ево их! Убиће ме!” (причала је Соја Јевремовић, која је била кућна послуга код Бебете, и са њом веома интимна). Озбиљно лечење није предузимао, јер за то није имао ни времена, ни новца.
Међу избеглицама који су 7. октобра 1915. возом из Скопља кренули за Косово, затекли су се и књижевници Бранислав Нушић и Милутин Ускоковић. Некако су се домогли Приштине, а онда је Ускоковић отишао пут Куршумлије. У смрт је, кажу, кренуо из хотела „Европа“, истог оног у коме је Нушић писао „Сумњиво лице“. У данима пред пад Скопља, управник тек основаног позоришта Нушић и секретар инспектората у Српском конзулату Ускоковић, заједно су учествовали у организацији евакуације становништва. „По престрављеном погледу већ тада се опажало да су догађаји тешко притисли Ускоковића“, у књизи „Деветстопетнаеста“ пише Нушић. Али није могао претпоставити да ће његов колега из првог уредништва „Политике“ 1904, као спас од живота, ускоро изабрати смрт. И то ону врсту смрти коју је најчешће бирао својим јунацима – смрт у води.
Године 1915. с надирањем Бугара ка Скопљу, Ускоковић се повлачи према северу. Хтео је да оде у Ниш и наплати осам стотина динара за проучавање културе мака и осталих тропских биљака у Јужној Србији. У Приштини је тражио неко превозно средство да оде у Ниш. “Рекох му”- писао је Милан Вуксановић – “да је влада у Чачку, а врло лако да се одатле већ кренула и предложих му да остане са мном. Није пристао, пошто – пото је хтео да се врати у Србију, у његово Ужице. Из Приштине се Ускоковић обрео у Куршумлији и видео да се на север не може даље. То су били веома тешки дани борбе и повлачења српске војске. Дани пропасти Србије. Мита је то гледао, гледао пропаст домовине, последњи пут гледао срушене идеале, о којима је толико писао. Бугари су заузимали територију Србије, од југословенске федерације, о којој је сањао и за коју се ватрено заузимао, није остало ништа. У тешким материјалним приликама, потуцујаћу се без икаквог конфора, назебао, болест му се погоршала. “Авет песимиума навлачи се на очи, вода као његов симбол судбине плави његову свест, наступају тренуци душевног растројства”, писао је Сава Ристовић у Српском књижевном гласнику 1937. године. И Мита Ускоковић једног јесењег дана пуног магле, кише, колона која се повлаче и уништавају комору; опште гужве, неизвесности и црних слутњи, скаче у Топлицу. Било је то 15. новембра 1915. године.
Постоји сведочење болничара војне болнице у Куршумлији, Кирила Луке, човека који је последњи разговарао с Ускоковићем: „Срео сам га пред пекарском радњом. Пришла нам је војна патрола, а наредник је наредио војницима: ’Терај и ову двојицу!’ У то је прискочио власник пекаре и утрапио нам корпу хлеба рекавши нареднику да нас остави, јер носимо хлеб рањеним и болесним војницима. Када се патрола удаљила, пекар нам је рекао да смо имали среће, јер Преки војни суд непрекидно ради. Гунђајући, Ускоковић се окренуо и отишао. Сутрадан сам дознао за његову смрт“. Милутина Ускоковића, заговорника зближавања јужнословенских народа који се поносио победама Србије над Турском у Првом балканском рату, пуким случајем избегнут војни суд није усрећио. Још од студентских дана припадник југословенски оријентисане омладине је тешко патио због рата са Бугарском 1913, а коначно разочарање доживео је 1915. када су, заједно са Аустријанцима и Немцима, Србију напали и Бугари. Потресен трагедијом свог народа извршио је самоубиство. У опроштајном писму је написао: „Не могу да поднесем пропаст отаџбине.“
Занимљиво је да је пишчев гроб био изгубљен, а породица је посећивала погрешан гроб. До тога је дошло због неодговорности Косте Пећанца, коме су после Првога светскога рата пишчева мајка и браћа послали да плати обележавање гроба. Потпуно неодговоран он је оградио неки гроб на другој страни гробља, кад га је један старији грађанин упозорио набусито је рекао: “Гроб ко гроб, све једно, је једнак.” Писало је у “Политици” 1952. године.
Године 1953. грађани Куршумлије подигли су Ускоковићу спомен-бисту. У недељу 14. новембра 1965. године у његовом родном граду, тада Титовом Ужицу откривена је спомен-биста која је рађена још 1954. На инцијативу Друштва за српскохрватски језик и књижевност – подружнице у Т. Ужицу бисту је израдио академски вајар ужичанин, Милан Верговић. Прво је била постављена у Велики Парк па пренешена у Мали… Место где је била Митина кућа је добило име Ускоковића пролаз. Зашто Народна библиотека Ужицу, после излета када је носила име Едварда Кардељ,а се не зове по ужичком најбољем писцу није ми познато, само сам годинама зачуђен. Највероватније није одговарао као политички противник Димитрија Туцовића, па и дан данас не одговара социјалистима.
Варошки и модерни живот добио је свога сликара у Милутину Ускоковићу. У његовим описима има младићке сентименталности и романтичарске реторике у којима се исто тако види лепа осећајност, занимљива опажања и леп књижевни стил. Што није обично случај код младих и талентованих писаца, Ускоковић је радио, читао савремене француске писце, научио књижевни занат, изградио се, и дошао са зрелијим, одређенијим и јачим књижевним делима. Новелист по узору модерних француских писаца, Ускоковић је успео у оном у чему су сасвим промашили писци као Јанко Веселиновић и Симо Матавуљ, у сликању сувременог престоничког живота. За 31 годину живота и нешто око 8 година књижевног рада, објавио је читав низ цртица и осврта, штампао седам посебних дела: две збирке цртица, једну збирку приповедака, два романа, две књижице превода, што говори колико је Ускоковић радио на књижевности. У његовим делима има много локалне и временске боје. Као што је Бора Станковић кроз свој опус дао слику Врања, у интересантном времену на прелазу из једног доба у друго друштвено стање, као што је и нешто слично учинио и Стеван Сремац дајући слику Ниша из истог доба, као што је Јанко Веселиновић описао Мачву, Светолик Ранковић Шумадију, а Лаза Лазаревић Шабац – тако је Ускоковић осликао Београд, а нарочито Ужице, у његовом времену.
Зато нека даље Мита Ускоковић, најбољи ужички писац, исприча причу о Ужицу из његовог времена. Поред осталог, да би се на примеру описа Ужица, живота у њему и његове околине, видео диван стил и жив израз пишчев. Писац се осврнуо на Ужице кроз више приповедака, нарочито кроз Потрошене речи, магаре, Купус са сланином, Живот и дела Данила Перишића, Лепа жена, Страх, Мисли и један део романа „Дошљаци“.Припремио је, али није стигао да објави, збирку приповедака „Успут“. Године 1978. објављена је ова збирка у издању београдске „Народне књиге“ и СИЗ културе у Титовом Ужицу.
Приповедање ћу наставити тако што ћу га цитирати испод поднаслова и назнака из ког су дела књижевни делови уз фотографије архиве Ужичанствено.рс. Кад се све то скупи и среди, добијемо многе дивне описе града и околине и веома значајна, интересантна, веома рељефна слика друштвеног, политичког и културног живота Ужица с краја 19 века и прве деценије 20.
Ужице забачена паланка
Ужице је тада било мала паланка, за коју су говорили „да је и бог заборавља“. Нарочито су настајали невесели дани „кад га зима одвоји од целог света, брда оголе, пољане опусте и само ветар путује по залеђеним путевима“(Потрошене речи). У Ужицу је тада због привредне стагнације живот био замро и постао скучен да „и здрав човек може да умре од досаде и монотоније“, па је замрлост толика да су и „мачке спавале на сред улице“.
Због овог мртвила и забачености, јер железнице још није било и путовало се од Ужица до Кргујевца поштанским колима са арњевима (кров на запрежним колима направљен од дрвене конструкције у виду лукова прекривене асуром или платном), чиновници су само долазили по казни и потреби службе. Један Ускоковићев јунак, идеалиста, тражио је службу по завршеној школи “у границама Краљевине Србије”, па је одређен за Ужице за професора “пошто се ту осећала највећа потреба, јер нико није хтео ићи својом вољом” (Кад руже цветају), а други, такође професор, кад се замерио политичкој величини у Пироту, требало је да буде отпуштен из службе, али су се надлежни предомислили и казнили га премештајем у Ужице. На другом једном месту стоји:
“Државне службенике сачињавају обично ужички синови. Ако има ко са стране није дошао овамо својом вољом, веђ по казни, те их ужичани зову прогнаници”. Али и они се временом привикну, асимилују и не траже премештај. О томе нам и писац каже: “Ови прогнаници вичу прве године на сва уста да по живу главу неће остати у Ужицу, друге године стављају примедбе да би ово или оно могло бити боље, а треће: мешају се са мештанима на славама и свадбама, играју заједно домина и не мисле више да траже премештај” (Потрошене речи). А било је и таквих “који су могли претурити преко главе једну годину службе у овој паланачкој пустоши, па после остали, одрекли се даљих амбиција, привикавали се локалним навикама, научили јужни дијалект, оженили се и ородили се у вароши те себе не разликују од мештана, а ни они од њих” (Дела-Потрошене речи).
Ужичани су на страни озлоглашени. Називали су их “ужичким чивијама”, “сортом шеретском”, па и “рђом ужичком”. Једна личност из из приповетке, службеник у Ужицу, каже: “Цео ми је свет говорио ти, а нигде да нађем човека коме бих се могао поверити да ме после не исмеје”. “Увек иста лица, исти разговори. Говорило се само о политици. Чим ко отвори уста, знао сам већ шта ће казати. Нападао се и уздизао Гарашанин, Ристић или Пашић. О њима се говорило као да су са њима козе пасли. Који су у опозицији уздизали су гуњ и опанак у небо; који су на влади сматрали су народ горим од стоке “.
Околина Ужица (из романа „Дошљак“)
Ускоковић води свог јунака Милоша Кремића стазом Великог парка на камену терасу Ђавоље стене испод врха брда и даље узбрдо стеновите терасе врха Биоктоша, одакле се пружа „диван поглед који по својој романтици надмашива и изглед који се показује са савске терасе на Калимегдану. Висока брда, обрасла ситним или крупним зеленилом, прошараним сивим стенама и засађеним питомим пропланцима, долине, клисуре, урвине, поља, реке, њиве усред шуме, шљивари, белине брезе, у мркој растовој гори, пустиња, питомина, варош, растурено село, све то измешано међу собом руком неког тајанственог уметника, даје чудну и живописну слику која се ретко другде може наћи.“ Даље ређа и описује околна брда: Биоктош, Пору, Глуваће, Бели гроб, Крушчицу са Карађорђевим шанцем, Алтомановића тврђаву, а затим ужичку котлину, реку Ђетињу са њеним дрвеним мостовима „међу којима се посебно издиже камени мост, стара грађевина коју је обновио некакав Турчин севапа ради“, а који „својом поцрнелом сивом и озбиљном орнаментиком увеличава романтичност ове вароши“
Ужичка варош (Дела)
Мита описује град, цркву „око које су се црвенили кровови варошких кућа покривених ћерамидом. Ови скромни станови злопознатих Ужичана, где су се одиграле толике непознате трагедије, махом су двоспратне и практично сазидане. Међу њима се уздиже као каква орлушина, достојанствена зграда српске реалке – како на њој пише златним словима. Ова кућа својом симетријом, општом складношћу, озбиљним и пријатним стилом, може се мерити са највећим и најлепшим зградама у унутрашњости Србије, па и у Београду. Читав њен горњи спрат се издиже изнад осталих кућа и својом изграђеношћу и страначком лепотом одудара чудно од њих“. – Ето како је „штрчала“ зграда гимназије, иако је тада имала спрат мање. Ускоковић на другом месту поново истиче: „Пред моје очи излази нехотице низ двоспратних просто озиданих кућа, прекривених поцрнелим ћерамидом. Из њих се се издиже читав спрат величанствена зграда Реалке, која се посматрачу чини као да се непрестано чуди где је запала. Пред њом два-три прљава дечака, махом сиротиње, која рани и кад јој није нужда.
Опис Ужица и околине даје и у приповеци Потрошене речи. „Ужице је варош са белом калдрмом, улицама, црвеним крововима, и пустим пијацама“. Описује градске зидине, реку, околину итд. Јунак ове приповетке, Младен, иначе Београђанин, узвикује: „Видео сам још вароши, али морам признати да ниједна нема ове дражи као што је ужичка. И онда пуна супротност: само корак, и ја видим питоме воћњаке, баште пуне цвећа.“ (Дела)
Ужице је било мало. Јунак једне приповетке описује околину и дивећи јој се додаје: „Дубоко доле, око залеђене Ђетиње сћућуриле се две три гомиле кућа. То је Ужице. (Кад руже цветају)
Тврђава и околина, летње поподне и вече(из приповетке Потрошене речи и Дошљаци, приповетка „Укљештени“)
Нико још као Ускоковић није описао град после његовог рушења: „То је гола једноставна џиновска стена, која се одваја од осталог масива усред клисуре и готово је затвара. Она доминира целом вароши и види се одсвуда. Изгледа да су још Римљани оценили важност овог места и ударили прве темеље кастелу. Доцније је ту становала средњовековна властела. Ту је ослепљен Никола Алтомановић. Турци су поклонили нарочиту пажњу Ужицу, јер им је требало због Босне и необично су ценили ову тврђаву.“ Даље писац описује како је град предат Србима под кнезом Михалом, како су га Турци рушили лагумима (Лагум је турска реч и оуначава мрачан подземни ходник, тунел без светлости. Он такође може да означава складиште ратне опреме, подземни ходник, напуњен есплозивом за рушење нечега) недељама, рушили и плакали, али нису оставили поштеђен ни један зид. Затим га описује даље веома сликовито и верно:
„Тамо сад стоје само рушевине: голи, окрњени, проваљени, подривени зидови, утопљени у опасно шипражје, пуно подозривих шупљина, бели као осушене кости, још страшни и тако сурвани, и ћудљиви под својом мршавом травом. Ко се не боји змија и сме да начини неколико корака по једној нагнутој стази, не широј од стопала, а изнад амбиса који ту чини корито Ђетиње, откриће унутра дивне ходнике од тесаног камена који га води у врх града на округлу, широку кулу, пуну заостале перонике и јоргована, који ту расту на сувом песку, што се начинио од разбијеног камена и малтера.
У средини града су две пећине: Видна, једна врста тунела у масивној стени, која спаја источну страну града са западном и друга, и Мрачна, широка пећина са врло уским улазом, да се човек једва увуче, без изласка и са остацима великог бунара, последње прибежиште одбране. Ко је још слободнији и уме да се вере од зида до зида, с камена на камен, пуштајући један џбун да се дохвати за други, доспеће у најбоље очуван градски ходник, и ту, ако се не сломије, јер је ходник стрмен, а пун љигавог песка од свих тих развалина, сићиће на помол Таванице. То је један велики бунар, у који би могла да стане мања црква. Зидови су као код ходника, све четвртаст камен; само још шири, још тврђи. Даље се не може. Још једино ако се човек загледа у дубину, у дно; ту је гомила неједнаког камења доспелог са разних страна, неке греде, гробна тишина и таласи Ђетиње, који се пенуше, дижу зидове и поморе тајанствено, као да хоће да кажу да се не треба поверавати овом варљивом миру.“
Улица близу Града звала се Градска мала, део вароши; део вароши био је заосталији, али врло интересантан. „То је било старо Ужице, заостало из турског, а можда и ранијег доба, где на улицама мало шта има сем зида од ћерпича, а унутар су куће и кућерци, са широком стрејом и ниским прозорима, сазиданим од прућа и блата, а око њих врт и авлија с хладовином од винове лозе, каквом воћком, цвећем. Мало се види разлике међу богатијим и сиромашнијим кућама. Тек пред неким већим имањем уздижу се тополе, да обележе нешто веће, госпоственије“. Куће су „покривене шашовцем, са бусеном чуваркуће на слемену и натрулим доксатом, увијену у лозу шардаклију, која никад не сазрева због ране слане у овим брдима“.
На једном месту Ускоковићев јунак Кремић у писму Зорки описује Ужице: „Ужице ми се допада више него сам очекивао. Улице су чисте и праве. Нема палата као у Београду, али ни оних чатрља које се подижу поред тих палата. Куће су просте, ипак нису турске као што ти мислиш. Томе је узрок пожар који је пре 40 година уништио главни део вароши. Тада је Ужице радило са Босном те се одмах дигло из пепела. Још само понеки ћепенак , на коме самарџије куцају у самарице, опомиње ме да је Ужице било некада турско“.
Опис жеге у приповетци „Укљештени“ не заостаје за најуспелијим описима летње оморине код Веселиновића, Милићевића, Матавуља, Назора, Добре Ружића, са којим има извесне сличности и других писаца.
„После ручка у нашем граду настаје још већа тишина. Сунце удари, стане према Забучју, пече право у теме. Цакле се куће и калдрме од његове светлости. Капци од прозора на дућану се затворе, па по један капак на вратима, али је опет врућина. Дрво пече. Из чамовине капље кључала смола. Беспослени калфа Пера тера непрестано шегрте да доносе воду са најхладније чесме, ма она била и у тречем сокаку. Ледена планинска вода удари о стакло: оно се замагли, по њему цуре бистре капи као сузе.
Газде обично спавају. Тек ако који од млађих прође у прву кафану, па ту игра домина или жандара са комшијама.
Сокаком нигде никога. Жене би рахат могле уплетати предиво са једног ћенера (персијски ћенер – крај, страна) на други. Багрем пред кућом опустио гране, лишће му се свело и убледело. Једна мачка опружила све четири у прашини и спава. А наш град, укљештен између четири брда, ћути као онесвеснуо од јаре и беспослице.“
Код ужичког писца можемо наћи и неколико прелепих описа Ужица увече „кад је оно нарочито лепо“ у својој дивној околини, али се на томе нећемо задржавати, већ ћемо прећи да видимо како је изгледао живот у једно такво предвечерје:
„Из ружне фабрике која као љигави полип гута те старински окречене кућице, једну по једну, чује се писак сирене и по улици се зацрне блузе радника, залепршају се беле шамије у радница. На великом простору пред гимназијом види се неколико двоколица дрва, под којима седе или лешкаре сељаци, очекујући своје купце. Они гледају неповерљиво. Душу би дали да подвале варошанима, али се дешава да и сами буду ошишани. Отуда су сељак и варошанин на опрезу. Пред кафаном су чиновници, они чекају време вечере и лењо претресају дневне догађаје. Нешто младежи шета у групама уским тротоарима. Из касарне допире глас војничких труба“. Артиљеријске касарне су биле усред града. У њиховим адаптираним просторијама касније су била предузећа Штампарија „Димитрије Туцовић“ и конфекција „Деса Петронијевић“. „Иначе свет хита на одмор. Радни и сурови живот господари у граду поред све величанствености и појава које вечерње сунце приређује око њега.
Ноћ се спушта. Хладна електрична светлост усијава жице у лампионима. Дућани се затварају. Кад најстарији момак заклопи катанац, газда узима кључ, продрма бравом, ради сваке сигурности, па се креће кући, најкраћим путем, ћутке и средином улице, а за њим његови момци, као гарда, све снажне, жуљевите руке, једри младићи, сишли из околних села да изуче занат .“ (из приповетке „Купус и сланина“).
Увече се „електрични лампиони пале на старој пијаци (Житна пијаца, где је данас Трг), трепери и као да се чуди где је запао. Од његове беле светлости одударају старинске куће с вртима на свод, са диванама обојеним у српску тобојку, кровови с плеханом руком на врху и капије с зарђалом лавовском главом, која је остала из доба звекира и дубровачких брава.
Општински патролџија се појавлује на улици, тражи сва врата да види јесу ли се добро затворила и продужава свој подозриви ход са хипотезом да је на овом свету свако крадљивац или покраден. И у ноћи, кад сви поспу, „кроз пусте улице дремљиво је корачао погурени патролџија, са стражарском пушком на рамену и батином у руци“ (приповетка „И тако време пролази“).
Слануша (приповетка Страх)
„Има људи које се плаше паса, пијана човека, грома, велике воде. Мени је пак, задавао највећи страх један крај вароши у којој сам се родио и провео цело детињство. Тај крај се зове Слануша. (…) Слануша се почиње рачунати од северне стање Здања – гломазна страшна, мемњива, старинска зграда за државне канцеларије – оне стране на којој се налази апсана. Та кућа је дошла овде под само брдо, тако да је њен горњи спрат раван са висином улице што туда пролази. Између улице и зграде је дубока јама остављена да и први спрат има светлости. У њој је било празних кутија за машине, слике на завоју цигар папира, разнобојни остаци кутија и паклића дувана. За живу главу нисам смео сићи доле и покупити тр хартије које за децу значе читаво благо. Ту јаму су чували округли прозори, не већи од једне добре шерпе. Колико сам пута видео кроз њихове решетке хладан сјај нечијег погледа који је ту таворио своје последње дане! Колико сам пута из њихових мокрих, суморних одаја, које није знао зрак сунца од кад су сазидане, слушао метални звук ланца, једнолике акорде гуслара, остале неразумљиве подземне гласове. Ту су затворени опасни злочинци, убице, хајдуци, лудаци, беспопомучници. Сећам се једне вечери у граду се просула зелена светлост месечине и ми се искупили пред затвором и гледамо једног лудака који се испео на прозор и проклиње краља Милана.
Од Начелства улице се пењу уз брдо, а с обе стране су дућани на ћепенке (дрвено прочеље дућана или радионице које чине три капка, при чему се два подижу, а доњи спушта и подупире ради излагања робе и седења купаца), готово већина застарели, јер нема кога да их узме под закуп, а они који се држе, мале користи виде од тога што су отворени. То су обично пропали занати: баруџије, сарачи, кујунџије, пушкари. Између тих ћепенака, неком загонетком, подигнута је лепа, витка, сва бела, двоспратна зграда кафане код “Зеленог венца” у којој, кад сам год прошао, нисам видео никога да нешто поручи. Газда живи од имања на селу, а гости му праве друштво. Они носе фесове, чохане, везене чарапе и јеменије. Ћуте, не свађају се, не воде никакву политику. Обично су тутори у цркви и носе барјак кад су литије.
Брег је врло стрмен, необрађен, обрастао у пелен, у дивизму, у јену врсту корова чији је цвет боје као зарђало гвожђе.”
(…) “Горе, даље, све је јадно те јадно. Све што видиш има неку боју очајања. Сплет сокачића води на старо, запуштено гробље, око кога живи, и у које се сахрањује најцрња градска сиротиња. Од све културе види се само пут, иза кривих телефонских дирека и жица, које увијајући се око полупаних порцеланских чашица, води уз Пашиновац, преко Татинца за Ваљево. По њој су се поређале птице. То су ласте. Познају се по њиховој црној боји и дужини репа. Љуљају се, а и згрчиле тело као да их је страх да не падну.”
Затим следе суморне слике станишта беде и сиротиње. Писац помиње и неколико ликова “божијих људи” – физички и умно оштећених бића. Иако не даје њихове портрете као што је чинио Бора Станковић у Врању, ипак је указао да је и у старом Ужицу била читава галерија таквих ликова.
“Ту су просјачке куће покривене почађалом трском или сламом; под улицом прибијене уз обали, кров им се ослања на калдрму, дворишта нема, а у кутовима њиховим сметлишта вребају пролазнике смртоносном заразом. Ја не знам ништа жалосније од тих створења, свет слепаца, богаља, гатара, звездо читаца, глувонемака, полуљуди. Ту је Радак Радикалац, Мара Језичара, Ана Каравидић, девојка-мајка која све једнако сузи и рида за својим умрлим јединчетом. Ту је дугачка Мина Вересија. Ту је Луда Петрија, која носи мушко одело и радо показује своје прљаве дојке. Ту је и Клики Дико, који уздише вечиту жељу свога живота: – Ја сам цар, па се наједем трипута качамака, па да легнем у арабу (запрежна кола) и славно се провезем кроз Сланушу…
Унаоколо се распростире задах на кувано жито, на тамјан, на стрвину. Сиротињски погреб пузи уз стрмину; леш покривен парчетом домаћег платна, на великим општинским носилима које носе четири човека на раменима. Испод платна вире две укочене ноге у белим чарапама, а неколико сирочића цвиле за носилима са јефтином воштаницом у руци. Ту су и остале ствари на свој начин. Сунце јаче пече него по другим крајевима. Опечени плотови штрче суморно над мршавом земљом. Овде онде које усамљено дете игра се у бари са паткама или се преврће по ледини с пашчадима.” (…)
И онда у непосредној близини друга, супротна слика:
“Слануша је везана за средину града једном кратком улицом бујне флоре. Зидови су прикривени романтичним зеленилом пузавим ружама. Разнолико воће расте по пространим вртовима. Виде се источњачки киосци повучени у хлад жбуна од белог јоргована. Под стрејом цвркућу разне птице. Парови голубова гучу по голубарницима своје љубавне песме. Странац би помислио да је то најсрећније парче мог краја. “ (збирка приповедака “Успут”, приповетка Страх)
Живот у ужичкој чаршији
Из Ускоковићевих дела може се сазнати како је изгледао друштвени живот и схватања, живот породице где нису биле ретке “старинске куће са укорињеним навикама, примитивним животом и презривим осмехом на све шта је ван ње: отац себичан, мрачних расположења, одан ракији, готово тиранин; мајка утучена очевом самовољом, измучена многим рађањима” (приповетка Потрошене речи)…Ускоковић пише о положају жене: “Тада је женски свет још мање излазио из куће, лети се виђао само на каквом теферичу (излет у природу; покрајински вашер на дан прославе) у Међају или Ади, а зими по славама и селима. Али ту је било све укрућено и хладно, као да се никада нисмо видели. Ако проговориш две три речи са којом од женскиња, одмах се мисли: има ту нешто; ако је то девојка већ се прича да сте верени, а ако је жена, онда се шушка и дошаптава . Радним данима могао си видети тек по неку глупаву домаћицу, коју је посао целу прогутао, како извири из капије, па кад мисли да је неће нико видети, штукне преко сокака код неке коне да узајми штогод.
Чак ниси био слободан ни да шеташ. Ако прођеш једном улицом двапут, већ се питају: – Ама шта је оном вјетропиру, што не избија из нашег сокака?
Не можеш опет да пркосиш свету. У најмању руку, једном по мраку, окупиће те каменицама какви момци, које је газда натуткао не могавши да гледа како му залудни господинчић обилази око куће“ (прип. Живот у делима Данила Перишића). Момак и девојка који су се волели били су на великим мукама. Тешко су се састајали, а момак у сусрету на улици није увек смео ни да поздрави девојку. “Јер је паланка будна увек; она увек пази будно да се момак не приближи девојци и да се погази освештани азијатски морал, који полази од неморалности и има максиму да “кона и жену треба држати за улар”.
Даница и Младен, двоје који су се волели, из једне Ускоковићеве приповетке, од јесени до пролећа нису се могли састати, већ су своја осећања објављивали једно другом преко писама, која су ишла преко заједничких поверљивих личности. А кад су у пролеће једном невино прошетали до Града, видело их је пакосно око и послало допис у новине у коме је било “пуно грубих шала, недостојних подметања и свирепих лажи”. Иако нико ко је познавао девојку није веровао, ипак је то био читав догађај за паланку. Истог дана када се појавио допис, састали су се чланови радничке школе на савет да решавају о ученици Даници. А то су биле жене за које се каже да су биле из првих кућа. “Девока је признала да је тога дана била заједно са Дворским на Граду. То је било довољно: Поштена девојка не сме одлазити с младићем на таква места. Шта их се тиче шта је било даље. То се не да опростити, а Даници није више било места међу добром децом.” Истина, отац девојачки је удесио да његови момци пребију калфу, који је из љубоморе послао допис о Даници у новине, али је, иако је била једна од најбољих девојака у Ужицу, једва успео да је уда у Чачак и то је морао да жури са свадбом што је могуће више, док се и тамо не сазна за “случај”.
Тако као што поменух, момак је могао прићи ближе двојци само у ретким приликама…
Привредни живот
Из ускоковићевих дела можемо упознати и привредни живот старога Ужица. Под Турцима Ужице је било наша прва варош после Београда. Милош Кремић, личност из романа “Дошљаци”, пише из Ужица својој вереници Зорки:
“Ја се још сећам песме којом је мајка успављивала децу:
Ој, Ужице, мали Цариграде,
Док бијаше и’лепо ли сијаше!
Крозатебе се проћи не могаше
Од дућана и од базерџана (базерџан–трговац манифактурном робом)
Од ћошака и од ћепенака, (ћепенак – врата на дућану или радионици од којих се горњи део диже, а доњи спушта и служи као тезга)
Од зумбула и мирисног ђула
Од момака и од ђевојака.
Старији Ужичани су се сећали са слашћу тог доба. Турци у Ужицу били су родом одатле, богати, мирни, питоми и у дослуху са хришћанима. Нарочито су се њихове жене пазиле. Моја баба Манда дружила се само са булама и с њима пила ракију из ибрика. Турски утицај се још одржао у говору и карактеру. Језик, који је иначе чист као суза, пун је турских речи. Старији Ужичани су код куће још у многоме као и Турци: жене их дворе, једу прстима, и воле да се размећу. Има и сад примера да који мераклија легне жени у крило и док му она шушка по глави, он спава. Није ретко да који газда шета изјутра по дворишту у спаваћем оделу, док кирајџике, које нису из места, кикоћу се и пружају прстом на њега. Воле титуле. Кад је један мој земљак добио за владиног посланика, недељу дана је стајао пред огледалом, лупао се по прсима и понављао: “Матковићу краљев посланиче!”
Жене ретко кад излазе саме на улици, а кад изађу, строго пазе да ком мушкарцу не пресеку пут. (Дела)
После спаљивања Ужица 1862.год. и одласка Турака, оно се брзо обновило, јер је радило са Босном и јако напредовало. Али после окупације Босне и Херцеговине 1878. и доласка Аустрије, почело је да назадује. После осамдесетих година 19. века, а то је углавном време које нам Ускоковић у својим делима даје, Ужице је привредно замрло. Много трговаца су пропали и као споменици били документ некадашњег бољег времена. Писац нам о томе, опет кроз уста Милоша Кремића говори, јер је и његов отац тада пропао.
“За Левљанима отишли су Јањићи, Каљевићи, Орловићи, Ускоковићи, Јевтовићи и многи други. Још се само држе двојица, тројица потпомогнути синовима.
Туга обузима човека кад види ове споменике, са увек чистим укрућеним кошуљама од шесетњака, увијеним брковима и намрштеним веђама, како полако корачају, са бројаницама у рукама од куће у кафану, из кафане кући. Тек да их жеља мине, они би зауставили сељака са врећом вуне, загледали робу и цењкали се с њим, иако нису намеравали да купе. Тај бивши човек може имати да поједе и попије, може бити у свему незадовољан, али је он већ у свему свршио свој живот и жали за старим временом, кад се радило са Босном и кад је некако све другачије било. Он је тада радио као галијаш, мучио се много више, али је живео од својих руку и био свој газда. И у дугим часовима старчевог живота, он претура по памети и осмехне се кад се сети како је тада било: оседла свог зеленка, припаше пун ћемер (мушки кожни појас са преградама за новац, потпашај; богато украшен женски појас), задене за појас пиштољ, мекинтош метне у теракије, напуни бисагије пршутом и погачом, на уши натуче астраганску шубару, опкорачи коња, баци жени и деци нешто бакаруша за походњу, па онда заигра коња, по калдрми све до Татинца. И тек ту, где се Ужице губи завијен у плаву маглу прадскозорја, распали из пиштоља и запева колико га грло доноси монотону ужичку песму:
Равно поље жао ми је на-а-те
Што ми драги драги отиде низ-а-те!
Нек се зна да газда Мијајло иде у Београд.”
Тако су се сећали ранијих бољих времена.
Како су се облачили тадашње ужичке газде, како их је тада видо Мита Ускоковић, можемо да видимо и данас на фотографији Сретена Петровића, који је у Ужицу између Два светска рата био познат по старој градској ношњи и последњи Ужичанин који се тако облачио, у ношњу која је половином 19. века имала многе елементе турског фолклора. Кућу и кујунџиску радњу имао је на Ракијској пијаци (касније је у тој кући његов син Ристо држао сајџијску радњу и кафану “Зелени венац”. Синови Раде и Миле били су по узору на оца сајџије. И данас његов праунук Драган са супругом Светланом држи приватну сајџијску радњу на главној улици, више некадашњег “Јасена”, данас кинске робне куће. Своју прву радњу Сретен је држао у Ужицу пре одласка Турака из Ужица 1862. године .
Мита Ускоковић у свом роману “Дошљаци”, у поглављу “Дела”, наставља приповедање о старим ужичким пропалим трговцима после анексије Босне: “Ко зна шта би било да им није било деце. Огорчени на трговину, која их је без њихове кривице избацила на улицу, очеви нису допуштали својој деци да се њој одају. Све су их давали на школе. Синови ових људи, мрка погледа и огрнутих капута, учили су како је ко могао, и по свршеној школи трчали су у државну службу да се што пре дочепају белог хлеба “двадесетшестог”. Отуд толико Ужичани по свим гранама државног реда, од одгајивача пастува па до министара; отуда толико повика на њих. Многи од те деце, који су били први међу својим друговима и показали сјајне способности за будућост, врћали су се својом вољом овамо у ову умрлу паланку, далеко од таласа живота и могућности да свој таленат претворе у вредност. Они су тако извршили духовно самоубиство, одрицали се двоје каријере, примали очеве дугове и родитељима заслађивали последње дане по цену своје младости.
Забачено без икаквог савремених путева саобраћаних срестава, одсечено од свих природних путева, у брдовитом и сиромашном пределу, Ужице је осуђено на лагану, али сигурну смрт. Они који нису имали деце, или их она нису могла спасти, исељавају се, да бар не таворе и црвене онде где их цео свет познаје. Цифра становништва опада стално, једно због великог морталитета, којем је опет узрок оскудица, а друго због овог расељавања. Да није овог последњег узорка, опадање се не би ни приметило, јер је ретка кућа без троје, четворо деце, а има доста примера да појединци имају деветоро, десеторо деце. Кад нема порода, на њега се указује прстом и са подсмехом се назива огорео пањ.”
Наместо ових старих газди ново време донело је и нове људе који су се бавили извозом стоке. Али писац, кроз уста Кремића каже: “Извоз стоке, џелап, само је бледа сенка некадашње ужичке трговине. Пређашње болте, с највећом поделом рада, свеле су се на пиљарнице, где се може купити све почевши од пола кила пасуља до анзист карте (касније је превагнуо назив разгледнице).
„Ове радње држе нови људи, ужурбана лица, ситних очију и са шајкачом на глави, људи дошли са села, буранија како их стари трговци називају, нови људи који једу проју, вајкају се на велику порезу и купују од управе имања старих газда.”
Ето, то сам пробрао из дела најбољег ужичког писца Милутина Ускоковића Ужице како га је наш писац видео и описао. То је време његовог привременог опадања и замирања последњих деценија 19. века и прве деценије 20. века.
Ови временско-ужички моменти у делима Ускоковића престављају значајну документацију, која ће бити све важнија како време буде пролазило и односило последње остатке старога Ужица. Мита нам је све дао на занимљив начин, кроз посебне слике које само уметник, какав је био Ускоковић, могао дати. Његова слика Ужица је таква да се заиста са њом може мерити само Бора Станковић са описима Врања. Велики српски књижевни критичар Јован Скерлић, приказујући “Дошљаке”, са правом каже: “Нарочито је успела слика Ужица, и сав живот и спољашни изглед те карактеристичне паланке описан је са толико живота и јачине, да иде не само у најбоље ствари које је г. Ускоковић написао, но и у најбоље слике наше књижевности.”
