Када се каже Миодраг Петровић Чкаља сви знамо о коме се ради, велики је то глумац комичар био. Када кажемо Миодраг Петровић Пипеља о коме се ради знамо само ми Ужичани и ретко ко други, као власник београдског Музеја аутомобила, Братислав Петковић, некадашњи министар културе…
За Пипељу се може рећи да је био комендијаш: “Три педале, нема шале!”, у стиху је често говорио Пипеља, ужички чудесно вешти лимар, који је Братиславу Петковићу помогао у рестаурацији аутомобила, којим су давне 1966. године ударени темељи данашњој колекцији београдског Музеја аутомобила. “Први аутомобил је, крајње симболично, био Форд Т, купљен за један грамофон на навијање и комплет плоча Мијата Мијатовића”. Тада највећи познати стручњак у Србији за Форд Т је био Пипеља. И данас тај Форд у пуном сјају краси поставку музеја, који се налази у згради прве јавне гараже у Београду. Иако први, Форд Т није и најстарији аутомобил у музеју – на самом улазу, налази се Марот-Гардон, трицикл из 1897. године, са Де Дион Боутон мотором запремине 173 кубних центиметара и једном и по коњском снагом. Тешко је рећи који је највреднији примерак у збирци, будући да је било који стари аутомобил погрешно посматрати према новчаној вредности. Ту су укључене и лична историја власника и аутомобила, као и његов шири историјски контекст. Због тога, Фордов Модел Т има највећу вредност, као први масовно произвођени аутомобил на свету, а заслуга је омиљеног ужичанина Пипеље. Баш сам био поносан кад сам за то сазнао.
Неколико пута сам био у београдском Музеју аутомобила. У њему се сакрило много више историје, него што се мисли на први поглед. Види се много декоративних делова богате музејске колекције. Рестаурација предратних аутомобила увек представља велики изазов, а неким историјски вредним возилима, нажалост, није било спаса. Нпр. у високој витрини од тамног дрвета налазе се два велика фара окружена сатовима. Ништа ми није било јасно али, ускоро сам добио објашњење. “Када је краљ Александар I Карађорђевић 1934. године убијен у Марсељу, Французи су у знак поштовања бродом послали аутомобил “Делаге”, у коме је краљ страдао.” Првобитно, аутомобил је стајао испред Војног музеја на Калемегдану, да би после Другог светског рата био преправљен у доставно возило. “На месту где је у Марсељу седео краљ, улицама ослобођеног Београда “Делаге” је превозио помије. Док је аутомобил пролазио поред њих, стара предратна господа су застајала и обарала главу пред њим.” Када је Делаге издахнуо под тежином превезеног терета, бачен је на отпад, где је растављен због својих бакарних делова. Млађани Братислав Петковић, наоружан бонсеком, од пропасти и заборава успео је да спаси само фарове и ту су у овом јединственом музеју. Интересантно је и то да се краљ Александар само возио у аутомобилу, никада није сео за волан. Главни му је возач била дивна дама, краљица Марија, чијом заслугом имамо ону лепу зграду у Ужицу, где је данас Црвени крст и уметничка школа. Девојачка принцеза од Румуније, надимка Мињон, за разлику од свог супруга, дивила се аутомобилима а изазивала је дивљење начином на који им је управљала. Ипак, највећи углед међу аутомобилистима, краљица је остварила путовањима и маратонским вожњама, које ни данас нису лак задатак. Поред честих вожњи од Београда до Букурешта, Марија се у неколико наврата одважила на пут од Београда до Париза, затим од Бледа до Швајцарске, док је вожња од Бледа до Београда временом постала рутинска. Хроничари бележе, да је краљица Марија најрадије возила аутомобиле марке “Делаге”, исте оном у чијем је кабриолету 09.10.1934. у Марсеју убијен њен супруг. Наравно да јој Ројс Ројс није био стран. Џереми Кларксон би је назвао петролхеадом, а Мирко Алвировић би јој назвао саобраћајну полицију…
Свашта се може у овом музеју сазнати, како је уопште започело ауто лудило у Србији. Почетком 1903. године, угледни београдски трговац и банкар Божа Радуловић, по повратку из Беча, увезе први аутомобил у Србију. Страхујући од саме помисли да би могао истим да управља, обраћа се свом пријатељу, фотоцинкографу Сретену Костићу, у нади да ће овај постати његов шофер. Наравно, господин Срета није ни знао шта та реч значи, али се одважио, те је прихватио понуду коју је добио првенствено због завидног умећа у занату којим се бавио. Како је имао мирне, прецизне и спретне руке, Радуловић га је сматрао најадекватнијим за нови посао.
Године 1903, 3. априла, возом из покрајине Nesselsdorf, надомак Беча, рано ујутру стиже истоимени модел аутомобила. За разлику од данашњих произвођача, који се утркују у креативности и садржају пакета опреме, пре 114 година основна опрема уз аутомобил је био “фабрички шофер”. Произвођач је уз возило слао шофера који би 45 дана обучавао власника шоферском занату, али и основама механике возила, након чега би се дотични стручњак вратио у централу. Господин чије име није познато, обучио је првог српског шофера Сретена Костића. Званичан датум оснивања Српског аутомобилског клуба је 25. јул 1922. године. Након годину дана, чланови оснивачког одбора, на челу са једним од пионира српског аутомобилизма, Радованом Саватићем, успели су да скрену пажњу јавности и администрације на потребу за оваквим удружењем. Један од резултата представља аудијенција трочлане комисије Клуба у Двору, 26. новембра 1922. Представници Клуба су знали да их дочекује страствени аутомобилиста и врхунски возач – краљица Марија. Својим угледом, који је заслужила друштвеним активизмом и достојанством, а не самом позицијом, жена краља Александра је прихватила улогу покровитеља Српског аутомобилског клуба (касније АКСХС те Југословенски ауто клуб).
За нас Ужичане, кад се помену стари аутомобили али и то ужичко специфично шегачење, често се сетимо тог ужичког боема, Миодрага Петровића Пипеље. Неко од Ужичана је рекао “Пипеља је човек-роман, ужичка легенда”. Пре Другога светскога рата био је богат човек. О скривеном “Пипељином злату” причало се и после његове смрти. Возио је скупе аутомобиле, био превозник и таксиста. Говорио је у стиху, и имао мисао која се може сматрати за српски хаику. После рата је извођен на стрељање и сам бог зна како је извукао живу главу, биће на шалу, захваљујући своме ужичком духу.
Овај пример ужичког духа рођен је у Ужицу 1889. године. У једном човеку много и превише и шофер, механичар, лимар… И није то све, иако је много за једног човека. Ако се бавимо ужичком прошлошћу, а нисмо одавде поникли, може нас збунити богаство ерскога хумора и сатире. Ужичани су “збијали” шале са другима, али више на свој рачун. Измишљали надимке “било по укусу кума, било по моди, било из жеље да се значење имена претвори у особину”. Па тако и то “Пипеља”, по неком у том времену познатом, а касније заборављеном Европљанину, који је имао везе са аутомобилима. У суштини, Ужичани су лењи на записивању, па се тако о шаљивџијама из старога Ужица мало зна, али је понешто и остало. Највише се прича о трбушастом добричини Милану Милекићу, судском архивару и врсном правнику и боему Сими Терзићу, адвокату, најчувенијим ужичким боемским шаљивџијама… По угледу на такве ужичке ликове, после Другог светског рата, Пипеља наставља да засмејава Ужичане својим рафалом вицева у стиху. Кад су га питали ко је све био на добровољној радној акцији, у народу познатијој као кулук: “Чворо, Шкоро и ко је моро!” (Чворо и Шкоро су били ком. активисти; прича се да су током рата облачили мантије и крштавали, венчавали и сахрањивали, да би света тајна тих обреда била поништена, записа једном приликом ужички сф. писац Драган Филиповић). И тако, одважан и духовит деценијама, нарочито друге половине прохујалог века, уселио се међу ужичке легенде својим запажањима и ставовима, које је изражавао “по чаршији” јавно сатиричним стиховима, у духу старога Ужица, не штедећи ни саму власт, због чега је често био у сукобу, те често кажњаван и затваран. За кога или шта би се закачио, то би и ‘окрпио’, попут: “Запишите што вам кажем, ја никада не лажем; кад се бију преко нас кокакола и кавас (и данас актуелно због пол. сит. око Крима); за нас је у расолу спас.”
Нешто се мислим, најпознатије ужичке шаљивџије били са Слануше и Ракијског пијаца, боеми Милан Милекић, Сима Терзић, Мидраг Петровић Пипеља, или новији духовити афористичар др Слободан Симић Сима, па и ова “Ужичка недеља”, која још, а мислим и да ће док излази, гајити тај староужички дух и врхунски хумор. И она као и поменути боемски свет “окрпи” многе моћнике, који се највише плаше истине. Увређени не воле ове наше ужичке новине, као и Пипељу некад, али једно је сигурно – у будућности ће осветници нестати, а Недеља и ове наше приче ће остати заувек.
Пипеља је умро 1978. сам, у полусрушеној кући на Ракијској, онемоћао и стар. Заједно са њим умрло је и његово време. Деца су му се разишла по свету, али је остао његов добри ужички дух у причи о боемима и аутомобилима.
Ипак уз пијатет за Миодрага Петровића Пипељу, даћемо допринос овом важном делу градске историје. Један од првих аутомобила, који се појавио у ужичкој коалдрми, био је на почетку поменути “Делаге”, који је возио краља Александра Карађорђевића. Његов аутомобил се кретао Босанском улицом уз Теразије. Тада су аутомобили били реткост и многи их до тада нису видели. Мотор је на узбрдици бректао и надалеко се чуо. Из супротног правца јахао је на свом коњу један старији сељак. У моменту сурета, баш испред кафане Бошковића или како су их Ужичани звали Петрушића, коњ уплашен од те чудне направе и ненавикнут на такву буку, узјогуни се, пропне и збаци човека са себе. Старац се у трену нашао на друму, у прашини, угруван, ошамућен. Аутомобил се одмах зауставио, краљ је изашао из кола, а пратња је одмах унела несрећног човека, где му је указана прва помоћ. Мало затим када се овај некако повратио, а краљ опрао руке, јер је и он помогао око уношења повређеног, сео је и поразговарао са човеком. На крају, запитао га јел има неку жељу или молбу. Старац је рекао да има сина у војсци, да тешко живи и да би волео да га отпусте из војске. После неколико дана син се вратио кући.
Како су се појавили први ужички шофери и аутомобили, не може се заобићи ни бензинска пумпа. Прва бензиска пумпа појавила преко пута Хотела “Париз”, била је на ручни погон и изградила је до тада непозната фирма “Мобилоил”.
Затим су веома брзо и путеви прилагођени њима. Године 1924, 21. октобра, комисија Министарства грађевина прегледала је пут Ужице – Краљеве воде, тако да ужички власници аутомобила, са породицама и пријатељима, макадамским путем одлазе на Златибор, да би уживали у природи и свежем ваздуху.
Ужице поче брзо да мења изглед. Први аутомобили, са њима први превозници, мноштво гвожђара, колоњалних радњи, бакалница, пиљарница, књижара, апотека, фото атељеа, штампарија, хотела…
Остало је записано, да је један од првих ужичких шофера и превозника био Саво Радовић, који је на Солунском фронту био возач. Касније је возио аутомобил Енглеске добротворне мисије по ужичком крају. Кад су отишли Енглези 1921, Саву су оставили аутомобил. Уз Радовића у господском Ужицу између два рата, били су најпознатији таксисти и превозници Радован Паришић Муто, који је возио и на релацији Ужице- Косјерић, Мишо Јовановић Шлањо, који је возио до Бајне Баште, а ту је и Драгољуб Чучковић Чучко, који је возио пошту. Већ тридесетих година 20. века Ужице има 20 таксиста-превозника, који имају такси станицу код Парчића.
Недеља је била велики празник старих Ужичана, записао сам давно једно сећање: – Одмах уз тротоар Гимназије, поређани су аутомобили, најчешће “фордови”, “шевролети”. Данас такве облике имају они из богатог света или су у каквим музејима. Ово су аутомобили ужичких шофера таксиста-превозника и аутомеханичара. Они су спремни да изађу у сусрет онима који желе да се провозају, или парадно или ради излета у околину. Уз своје нагланцане чисте аутомобиле стоје они, власници аутомобила, свечано или пригодно – спорски одевени, очекују и своје суграђане.
И други стери Ужичани су се сећали, Јово Росић: “Изгледа да је Пипеља најчешће за воланом, но, ето их долазе и одлазе Чучко, Наум, Јоле, Бели, Радован Муто, Шлањов момак… Осим кратких вожњи градом, најчешће се породице одлуче за краће излете до Јованове воде на Јеловој гори, или ближе до неке лепе кафанице или чесме добре пијаће воде. Саво Радовић је у свом аутобусу одвезао излетнике на Златибор још јутрос. Данас ће пробати једрилице, израђене у радионици Ђока Поповића на Царини, најбољи српски једриличари, у Крчагову” и тамо ће ужички таксисти многе да одвезу…”
На тадашњим друмовима Србије скоро до шездесетих година 20 века владала су рабаџиска кола, фијакери и чезе. Онда су сва возила покретана на курблу, што је било веома напорно, акумулатори још нису постојали. Први моторизовани понири српских друмова возили су тада када се уместо жмигаваца, руком показивао правац скретања. Сећам се, када сам ја био мали дечачић педесетих година двадесетог века, још се доста возила могло видети са механичким показивачем скретања. Жмигаваца је на возилима било мало, уопште у Ужицу су се на прсте могли набројати они који су имали моторно возило. Двадесетих година, када се није ни показивало скретање на леву или десну страну, возачи запуцају средином друма, долазећи некад у ситуацију да курблом крче себи пут кроз гомилу пешака. На приложеној фотографија Илије Лазића на раскршћу код Прве основне школе, први шофер у Ужицу, Саво Радовић, у првом ужичком аутомобилу, који су му оставили енглески мисионари, волан је на десној страни. Ужички предратни таксисти возе Ужичане у “каравану”, на сахрану у околини Ужица. У Савовом аутомобилу је и поп, а иза већина поменутих легендарних ужичких таксиста.
Из вишедеценијских разоговора са старим Ужичнима, успео сам доста прецизно да анализирам којим су се редоследом моторна возила појављивала на ужичкој калдрми. Одмах после првог светског рата прве путничке аутомобиле Ужицу су имали Саво Радовић и Веља Јовановић звани Отров. Саво је био кафеџија, за време рата возио је већ поменуту енглеску добротворну мисију и доби тај аутомобил с воланом на контра страни. Он је тим аутомобилом превозио путнике на Златибор, редовније од 1927. године. Потом је купио аутобус са 20 седишта и пртљажником на крову.
И Милан “Пушкар”, из Ужица имао је један од првих аутомобила који су Ужичани звали “стаклени фијакер”, возио је пошту на релацији Ужице – Б. Башта и Ужице – Пожега. Био је то весео кафански човек, коме се догађало да после неколико довежених тура, лумпује по неколико дана са пријатељима у кафани. Иако је био је наклоњен четницима, возио је Љотићевског команданта Лаутнера и заједно са њим погинуо од четника у Сечој Реци. Био је један од оних који су љотићевци изложили на “Житном Пијацу” и уз све почасти сахранили на гробљу на Доварју.
Године 1925. Калчо Грбић купио је нови “Форд”, после њега Миле Петровић сајџија, па Леко Николић. После њега Видић, Драги Чучковић, Љубојевић звани Бели, па доктор Брачанац, хирург, црноманаст, висок и крупан човек, који је чак имао спортски ауто, први такве врсте у Ужицу.
Неђо Спарић воскар, имао је аутомобил свега два дана – разбио га је у Дубоком потоку. И мој деда Витомир је прошао слично као и Неђо Спарић, само му је атомобил трајао неколико недеља. Иако је са успехом одлазио на Златибор и савладавао све оне кривине Златиборског пута, успео је да са колима удари у бандеру пред кућом трговца Влајка Стојића… Наравно аутомобил је одмах продао и вратио се старим превозном средству, чезама.
Поменути Малиша Јовановић Шлањо возио је за Бајну Башту стално, па се може рећи да је он први ужички професионалац возач.
Већина ужичких аутомобила које сам поменуо у овој причи је завршила у Пипељином дворишту, у том првом ужичком ауто отпаду. Рашчишћавање дворишта је трајало данима, само лагера је одвезено два камиона; кад су мислили да је двориште чисто, установили су да постоји још један слој делова, шкољки… Нажалост, у ужичком музеју нема ни помена тог периода. Када се у Ужицу развијао друмски саобраћај, тада је била најважнија “Ужичка република”, а данас је касно. А и међу државним служебеницима нема ни ентузијазма, ни воље. На Ужичанственом ће бити текстова и фотографија за основу о развоју саобраћаја у нашем крају и вероватно довољно за некога историчара да почне сопствено трагање.
