Na Zlatiboru je bilo malo snega. Na Obudujevici studenti došli iz Beograda i pokušavaju da na golomrazici skijaju. Naišao čika Dobrilo sa svojim konjčetom pošao u Čajetinu da proda mali luča i pršute, kad primeti jednog sudenta koji je drhtao od hladnoće lako obučen. Čiča poče da mu objašnjava ćudi zlatiborske klime.
Izgleda da u glavi meni nedostaju dve daske, a ne jedna! iskreno priznade studet. Eto ti ih obe na nogama! – reče čiča Dobrilo pokazujući na smučke.
Ovog februara jedan od naših Zlatiboraca, nekadašnji užički gimnazijalac i uspešni bokser tada savremeni pisac Ljubivoje Ršumović bio je veoma popularna ličnost a I danas je. Za svoju poeziju do tada dobio je značajne nagrade: “Mladog pokoljenja”, Zmajevih dečijih igara, nagradu “Neven”, Brankovu nagradu, nagradu, na Jugoslovenskom telviziskom festival na Bledu. Osvojio je i čitaoce i gledaoce televizije, mlade i stare. Njegova prva knjiga, “Ma šta mi reče”, objavljena je u tri izdanja i rasprodata. Na pitanje novinara: “Kako se postaje popularan?” Ršum je odgovorio: – “Pomoću televizije. Mnogi izvaredni glumci još su anonimni samo zato što ih nema na TV ekranu. Mnogi su preko noći postali popularni, kao Bubuleja, recimo, mada su rođeni kao izvaredni glumci i ljudi. Bata Stojković u pozorištu nikada nije omanuo, a imao je brilijantnih, ali tek kao Bubuleja postao je istinski popularan. Naravno, i lik koji je tumačio pomogao mu je u tome. Uopšte popularnost se stiče i ulogom koju igraš na televiziji. Mi voditelji moramo biti vešti, nimalo arogantni, a dovoljno sugestivni i istiniti. Čim osete falširanje otpisuju te.”
Na 38. sednici skupštine Opštine Titovo Užice doneta je odluka da se gradi akumulacija “Vrutci”. Zašto je to najbolje rešenje da se reši problem snadbevanja vodom grada i okoline izložio je Lazar Jovanović profesor građevinskog fakulteta u Beogradu: “Da se ispod železničke stanice u Vrutcima izgradi betonska brana visine 75 metara. Od akumulacijedo postrojenja za preradu vode voda će se transportovati cevovodom, čime će se obezbediti potpuni higijenski uslovi. Predviđno je da se brana gradi u etapama, I da koštata više od 15 milijardi starih dinara”.
U užičkim bioskopima je naglo počela da pada poseta, većinom zbog toga što je većina porodica kući imala televizor. U toku 1971. najgledaniji gfilmovi su bili “Doktor Živago” a od domaćih “Klopaka za generala”. Neposredno posle rata OZNA ubacuje u zaostale četničke redove svog obaveštajca pod nadimkom Doktor. Njemu je zadatak pohvatati četničke vođe obmanjujući ih da je on veza sa inostranstvom. Glavni cilj mu je uhvatiti živog generala Dražu Mihajlovića.
Najpoznatiji bunardžija u užičkom kraju je bio Đorđe Obradović iz Visibabe. Zanat je još kao dete izučio kod svoga oca. Tada je slavio 65. godina života i tristoti iskopani bunar. Iako je ovo jedan od najtežih zanata ovog februra 1972. godine godine majstor Đorđe nije razmišljao o povlačenju iz posla.
Iz “Prvog Partizana”, radne jedinice “Armatura” se pojavio novi proizvod “ugaoni ispusni ventil sa pokretnim ispustom i ventilom za priključenje R 2/4 cola”, poznat kao ugaona slavina sa priključkom za mašinu za pranje veša.
U užičkoj pošti je prihvaćena ponuda američke firme IBM da zajedno sa ostalim poštanskim preduzećima sa područja uže Srbije uzmu u zakup elektronske računare. Rčunari su korišćeni za obradu kreditnih PTT usluga, telefoskih usluga i za evidentiranje i obradu knjigovodstevenih podataka.
Udruženje likovnih umetnika Srbije je donelo je odluku da u članstvo primi dva mlada užička umetnika Dragana Petrovića Medoša i Nikolu Klisića koje su tada svrstavali u nadrealiste. Medoš je završio primenjenu umetnost u Novom sadu i tada je radio kao grafičar – dizajner u “Dimitriju Tucoviću”. Klisić je posle završne užičke gimnazije diplomirao na višoj pedagoškoj školi u Beogradu i radio jedno vreme kao nastavnik u beogradskim školama… Prijem u Ulus ova dava tada mlada užička umetnika prestavljao je priznanje njihovom slikarskom umeću i afirmaciju Užica.
Najveći lični dohodci u gradu su ostvarivani u konfekciji “Desa Petronijević. Prosečna primanja su bila 800.166 starih dinara dok su u Trgovinskom preduzeću “Otpad” prosečne plate iznosuile oko 800.000 dinara.
Poštar iz Sevojna Milisav Lalović nikako nije mogao da rasproda lozove petog kola Jugoslovenske lutrije a nije mogao da ih vrati a nije imo para ni da ih plati, tako je rešio da lozovima ponudi svog komšiju Božidara Skokovića. Posle dužeg navaljivanja ovaj je pristao da kupi jedan loz ali da plati kad primi platu… Bio je to loz koji je nosio broj 204 456. Sutradan kada je poštar Lalović otvorio “Politiku” i video da je loz kupljen na veresiju izvuka jednu od premija 20.000 dinara i potrčao kod komšije gde je saznao da je ovaj hitno seo na voz i otišao u Beograd da podigne novac.
U Sevojni u kafani “Zlatar” svako veče je svirala muzika. Član tog orkestra Dragan Petriović Guta bubnjar je svirao je trubu koje nije bilo… Dok su se gosti uzalud okretali i gledali gde je trubač, on je sedeo za bubnjevima i u isto vreme samo ustima ispuštao zvuke kao prava truba, što mu je donelo tada kod gostiju “Zltara” popularnost i pozamašan bakšiš.
Uveče 22. februra Užicu je održana tradicionalna zanataka zabava u restoranima “Pariz” i “Plaža” uz bogatu lutriju i kviz “Šta znaš o zanastvu”. Na lutriji iznenađenje. Jedan od zgoditaka je bio šivenje i krojenje odela kod mladog užičkog šnajdera Milovana Gačića. Ovu nagradu je izvukao baš on Milovan Gačić, da sam sebi iskroji i sašije odelo.
Sreo se jednog februarskog dana poznati užički šaljivdžija sa prijateljem i ovaj ga pita:
– Kako u tvom preduzeću, može li da se zaradi?
– Kako da ne može. Eto, kod nas ima čovek koji samo za jedan dan zaradi 300.000 dinara.
– Pobogu, koliko onda zaradi za mesec dana?
– Isto toliko
– Kako?
– Lako, jer kad se sabere mesečno i ne radi više od jednog dana.
