Неке ствари треба запамтити заувек. 24. марта 1999. у 20 часова, НАТО је започео ваздушну агресију на Југославију и одбрамбена дејства ВЈ укључујући борбе са ОВК на простору Косова и Метохије. Знао сам да ће се то догодити, били смо у кафани АДА Зоран Домановић, Слободан Николић – Бобан Нафта и ја. Позвао нас је да прославимо последњи дан мира. “Дођите да поједемо и попијемо нешто, ко зна да ли ћемо сви преживети овај рат са највећом светском силом”, рекао је Бобан.
Стигли смо после 16 часова, пили најбољи виски који је газда Бобан припремио, мезетили за растанак од мира и памети. Шаликали се онако по ужички. Бобан, онако насмејан, причао о авионима као добар познавалац, да нас плаши. Да ли због Џони шетача или због пркоса није му успевало. На екрану његовог огромног кафанског телевизора повремено смо пратили ТВ 5. У 20 сати зачуле су се језиве сирене за узбунивање. Доман рече: “Ево, почело је”. Зазвонио ми је мобилни, успаничени реализатор је кукао:
– Шта да радим почело је бомбардовање, морам да угасим одашиљач и да идем у склониште.
– Смири се, немој гасити, одашиљач се никада не гаси на прекидач…
– Морам, нисам луд да погинем, одох у склониште…
– Где ти је склониште?
– У Блоку Ц… Тамо нема ништа у подруму, само мачори и буве…
На екрану телевизора зачу се познати шум и заснежи. Одмах смо кренули на ТВ 5, која је била на 17. спрату солитера “Црна дама”. Кад смо пошли, Бобан ми рече: “Напишите преко програма малим словима “Ваздушна опасност”, да знају и људи који не чују сирене, када објаве…“ Обећао сам.
Испунио сам обећање и кад год је објављена “Ваздушна опасност” писало је у ћошку програма ТВ5. После је била ваздушана опасност 24 сата. И ми смо се шаликали са “стална опасна ваздушност”.
Захваљујући Домановој стрпљивости, одашиљач се после сат времена опоравио и почели смо да емитујемо програм. Захваљујући Дарку Дамјановићу, Слађани Васиљевић, другом реализатору програма, Имке Фабјану Фуду, и камерману Мишку Павловићу већ то вече први гост живог програма је био Милан Никитовић Никита, председник општине. Све време рата са Нато алијансом били смо једини електронски медиј који је био са Ужичанима и осталима са дела региона, који су могли да прате наш програм, захваљујући подршци Милована Петровића, тада директора поште и Драгана Суботића Сукија, директора Ваљаонице бакра, који су нас више тајно него јавно помагали да истина током тих ратних дана стигне до нашег гледалишта. Сем нас од медија је само излазила “Ужичка недеља”. Од 24. марта до 26. јуна погинуло је 584 а нестао 31 припадник ВЈ и најмање 504 цивила, од чега 88 деце. Колико их је било са психичким последицама није забележено. Можда смо од тада добили епитет од неких “препаметних”, који нам и дана соле памет “луд народ”. Био луд или не и даље је то мој народ на који сам веома поносан.
Иако се ружно брзо заборавља, ово време рата са НАТО алијансом не би смели да заборавимо.
