Užičanka Danica Diković Ćurguz je jednom prilikom ostavila svoja sećanja na užički hram kulture i sporta:
“U Sokolani smo izgrađivali sopstveni stav prema životu. Učile o tome da se treba oslanjati na sopstvene snage. Bilo je tu borbe, ali najviše sa samim sobom. Da nadmašimo sebe. Učile smo o dostojanstvu. Stvaranju sopstvenog integriteta. Ali, pre svega, Sokolana je bila škola sporskog duha, a Josip Jeklička, naš veliki učitelj, koji nas je učio, najviše svojim primerom, samodisciplini i disciplini, upornom radu i samopregoru.“
Šta podsetiti najkraće o Josifu Jehlički? Rođen je 1891. godine, a u Užice je došao 1911, kada je osnovao prvo Sokolsko društvo u gradu. Najzaslužniji je i za izgradnju Sokolskog doma 1934. godine, jednog od najlepših zdanja u Užicu. Kao dobrovoljac srpske vojske učestvovao je u Prvom svetskom ratu, borio se u bitkama na Ceru i Kolubari i za ispoljenu hrabrost bio odlikovan i unapređen. Zahvaljujući njegovoj istrajnosti i energiji grad dobija prvi fudbalski klub Sloboda, a kasnije i Društvo za telesno vaspitanje Partizan. Popularisao je zdrav i sportski život među mladima, bavio se pedagoškim radom, a penzionisan je 1958. godine kao profesor fiskulture u Učiteljskoj školi i Gimnaziji. Posle toga odlazi u Beograd, gde je umro 1986. godine. Jože Jehlička je doživeo duboku starost. Iza njega su ostali brojni unuci i praunuci, predivno potomstvo, sjajne ličnosti. “naš profesor je čovek za sva vremena zbog one grandiozne porodice koju je stvarao pod svodom Sokolane.”
Sokolana nije rušena, minirana je, znači dignuta u vazduh. To pokazuje tu obest tadašnje komunističke vlasti, kojoj se zaista ništa nije moglo. Uvek je ispred išla milicija, a protiv Sokane je je radila i vojska koja je minirala. Dignuta je u vazduh prilikom trasiranja pruge Beograd – Bar, pod izgovorom da je statički ugrožena blizinom pruge. I danas, godinama posle rušenja Sokolane, mnogi Užičani često idući ka objektima koji su blizu nekadašnje Sokolane, često kažu: “idem, biću, naći ćemo se… tu gde je bila “Sokolana”. Užička Sokolana je nestala kao simbol istrajnosti, posvećenosti i predanosti jednoj ideji, koja je za cilj imala fizički i duhovni preporod nacije. Rušenjem Sokolane, Užice je izgubilo duhovni bastion, a posledice i dan-danas su jasne, i vrlo sagledive. Ali urbani zločinci nisu mogli da ugroze sećanja, naprotiv, urezala su se.
Danas su retki Užičani koji su imali sreću da bude deo “sokolske omladine” i pokreta slovenske telesne umetnosti, i koji se sećaju Sokolskog društva i njegovog osnivača. Ipak, nekadašnji klinci iz četrdesetih, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, sada već “stariji Užičani” rado se sećaju ovog užičkog zdanja. Potrudili su se brojni potomci Jekličkini, uz pomoć eminetnog Užičanina umetnika Radomira Vergovića, koji je sa još nekolicinom istaknutih Užičana pokrenuo inicijativu za gradnju spomenika. “Jehlička je bio otelovljenje sokolskih ideala, čestitosti i samopožrtvovanja”, napomenu tada Rade. Medijski je pomogao tada moj Tv5 Užice i Jekličkina bista je tu da podseća na njega i na njegovu najveću zaslugu, na “Sokolanu”. Spomen-bista se nalazi na Trgu Svetog Save, prosvetnom i duhovnom središtu grada, u blizini Užičke gimnazije u kojoj je Jehlička bio profesor gimnastike. Otkrivanju biste, koju je izradio beogradski akademski vajar Nikola Kolja Milunović, prisustvovalo je više stotina Užičana i potomci Josipa Jehličke.
Spomen-bistu su otkrili Tihomir Petković, tadašnji predsednik opštine (od 15. avgusta 2014. i sadašnji) i Radomir Vergović, akademski slikar i predsednik Odbora za podizanje spomenika, poručujući da se spomenik Jehlički “podiže u znak zahvalnosti i priznanja za misionarski rad u Užicu”, a učenici Užičke gimnazije priredili su prigodan program. Živojin Pavlović, tada direktor Užičke gimnazije, istakao je da je među poznatim ličnostima koje su završile ovu školu, ali i u njoj radile, bio i profesor gimnastike Josif Jehlička, za koga je rekao da je “Čeh po rođenju i Užičanin po opredeljenju”.
Radomir Vergović, koji je sa još nekolicinom istaknutih Užičana pokrenuo inicijativu za gradnju spomenika, naveo je da je Jehlička bio “otelovljenje sokolskih ideala, čestitosti i samopožrtvovanja”. U sali Užičke gimnazije potom je promovisana knjiga pod nazivom Jehlička, koja je inspirisala profesora Aleksandra Milosavljevića da se podseti na dane kada su u Sokolani vežbali gimnastičari, priređivane igranke, koncerti, pozorišne predstave… Istoričar Milorad Iskrin ponudio je retke i vredne fotografije o radu Josifa Jehličke i Sokolskog društva, rekavši “nisu nam neprijatelji srušili Sokolanu, ali smo se mi sami za to potrudili”.
– Veoma sam uzbuđen jer vidim koliko je moj otac, njegov duh i rad, prisutan ovde i danas – poverio se Časlav Jehlička, sin Josifa Jehličke i naveo da je 25 članova porodice prisustvovalo otkrivanju biste i promociji knjige o njegovom ocu. Otkrivanjem spomen-biste Josipu Jehlički i imenom jedne ulice Užice se odužilo ovom znamenitom užičkom Čehu koji je najzaslužniji za pokretanje masovnog sportskog života u gradu.
Fotografije sa Jehličkinog zvaničnog ispraćaja za Beograd, koji se dogodio u depadansu Hotela “Palisad” na polovini sedamdesetih godina 20 veka. Ispratili su ga poštovaoci i prijatelji, mada je “profesor” već duže vreme živeo u Beogradu. Na prvoj fotografiji s leva: : Kiro Karaklajić, Elez, Josif Jeklička, Miroslav Marković, Mirko Božić, Sreten Dimitrijević, Rade Vergović, Milijan Cvijović, Vojislav Jovanović, Krsta gavovič, Milovan Gačić, Rade Jovanović, Radovan Aćimović, Momo Ostoić, Siniša Milivojević, Mile Radivojević, Despotović. Druge dve fotografije su sa istog događanja.
