Vukašin Šumanac je rođen u Šabcu 1916. godine. Učiteljsku školu je započeo u Šabcu a završio je u Užicu. Do 1954. Godine je službovao kao učitelj po raznim selima Tuzlanskog i Užičkog karaja. U Užice je došao iz Šabca polovinom pedesetih godina 20. Veka za profesora muzike u Učiteljskoj školi. Hor i orkestar učiteljske škole je u vreme profesora Šumanca imao 150 učenika i važio za jedan od boljih školskih horova u Srbiji. Jednom prilikom mi je rekao:
“Kada sam završio škole, zna¬o sam osnovne dirigovanja nisam imao repertoarsko iskustvo u radu sa orkestrom. Za mladog dirigenta, najvažnije je da svakodnevno ima bilo kakav ansambl i da na njemu vežba kao što se instrumentalisti vežbaju svakoga dana na violini ili klaviru. Instrument jednog dirigen¬ta je hor ili orkestar, nebitno koje veličine. To ovaj deo muzičke profesije čini u startu teško ostvarivom i komplikovanom, Svi mladi završeni profesori muzike na početku karijere imaju jedinu mogućnost, rad u kul¬turno-umetničkim društvima, školama koja imaju hor-ske sekcije, ili da sami formiraju neku vrstu ansambla sa kojim će raditi.
Ja sam kao mladi lekari koji imaju praksu neko¬liko godina po selima slično sticao praktično iskustvo. Mlad dirigent mora da bude strpljiv i svestan. Do četrdesete godine života da uči i obogaćivao svoj repertoar. To je posao u kojem se uči tajna jedne partiture i zanata u zavisnosti od iskustva, a to podrazumeva vreme. Ja sam svoja počet¬na iskustva sticao u KUD-u “Aleksa Dejović”. Tu sam stekao najveće moguće iskustvo i repertoar pozicijom dirigenta orkestra i istovremeno hora “Aleksa Dejović”. To je bio moj najlepši i najplodotvorniji deo karijere, jer mi je ceo dan bio ispunjem muzikom, u ovom predivnom planinskom gradiću gde sam rešio da ostanem i stvorim porodicu.
Za mene je dirigovanje divan stvaralački čin, gde sa unu¬trašnjom snagom, pokretom, harizmom, in¬spirisan atmosferom, delujem hemijom na muzičare, a oni vam uzvraćaju sviranjem i zvukom najbolje što u tom trenutku mogu da “proizvedu”, i sve to se prenosi na onoga ko to sluša. To je ozbi¬ljan zanat koji se uči i rutina se stiče celoga ži¬vota. Moji omiljeni kompozitori su Vagner, Štraus, Gustav Maler, ali i Klod Debi¬si i Moris Ravel… kao i slovenski kompozitori Dvoržak, Musorski, Čajkovski, Korsakov, Prokofjev i Šostakovič. Za većinu od njih potreban je veliki izvođački aparat–orke¬star, za mene neostvarivo, sa tim sam se po¬mirio, pa uživam kada slušam razne interpre¬tacije drugih. Neostvarivu želju kompozicija koje nisam dirigovao sam ublažio svestranim radom, u pedagogiji”.
Godišnji programi Ućiteljske škole, čije je programe sastavljao I pripremao, u Užicu su bili prvoprazredni kulturni događaj. Svoje stavove o neophodnosti I metodama muzičkog obrazovanja iznosio je u lokalnom listu “Vesti” I u “Prosvetnom pregledu”. Za svoj rad u đirenju muzičke kulture je nagrađivan I pohvaljivan, Profesor Šumanac je preminuo Užicu 1996. Godine. Njegov pedagoški rad je ostavio nezbrisiv trag u Užičkom kraju.
