„Враћање природи има смисла јер је природа божанска, умирујућа, она доноси излечење разореном човеку цивилизације“. Проф. Милан Поповић
Првог августа 1908, у Карану, светлост дана угледао је Милан Поповић. Његов отац Симо, познат учитељ, пчелар и официр у Првом светском рату, превео је пук војске преко ледом окованих албанских литица и за то од старог краља Петра добио одликовање. Симо и Милица неговали су култ Српства, човека и природе, што је наставио и њихов син Милан.
Било је у мом гимназијском професору Милану Поповићу неке библијске замишљености. Оне што је окренута својој души, своме корену, чију брижност, ваљда, исплакује ведрином наслеђеном од предака. Као еликсиром за живот у смирености у, овом балканском, немирном времену.
Да ли је на многим путовањима, као професионални планинар, у свом верном ранцу теглио бреме родне муке и расипао га, као прах, по тамним шумама и клиским врлетима? Или је успут скупљао одјеке животног бола кроз векове, да би га у будућности било мање, увек сам се питао када сам размишљао о цењеном профи, и ево данас закључио да је он радио и једно и друго заједно.
У једно сам сигуран, професор историје Милан Поповић, о коме има анегдота за обимну књигу, није само био ерски шаљивџија. Он је био и монашки заљубљеник у путујућу усамљеност, када је човек потпуно свој. Али је био и луцидни предавач омилене ми науке о могућој дивној фамилијарности човека са својим бићем, са божанском природом.
Те 1998, када смо разговарали некадашњи мој професор у гимназији Милан Поповић прославио је 90 година живота и пола века дружења са планинама. Био је и тада активан као председник Подружнице Солунаца и њихових потомака. Још од гимназијских дана (1921. године) прихватио је идеје професора Косте Урошевића, биолога који је неуморно радио на пошумљавању и озелењавању Ужица и околине. Тридесет седме Милан, који у међувремену завршава историју на Београдском филозофском факултету и три године ради у Љубљани као професор историје – предавач, планинари „у брдима под снегом и чистотом небеском, божанског врха Триглава“. Затим, по повратку у своје Ужице, Милан Поповић и његова супруга Радмила дају како педагошки, тако и планинарски печат долазећим генерацијама ђака. Посвећује се планинарском зову и напору којим је даривао исто толико времена као и школским часовима. Оснива планинарско друштво „Торник“. Нешто касније Милан оснива још једно планинарско друштво „Златибор“. Његов председник је био и те 1998. године, када је свратио са супругом у моју канцеларију на ТВ5, када смо разговарали, а ја сам све снимао на диктафон. Тада, у деведесетој години, радио је на књизи о историји ужичког планинарења.
У Милана Поповића предавања и планинарство су били као једно. Професор би почео предавање о некој офанзиви, а онда се изненада умешао планинар, и као на јави, прислонио свој ранац уз неку, само њему знану букву, и одједном променио тему. Али било је то дело унутарње промишљености, животне сједињености, а не последица професорске расејаности. Исте оне, која ће једном способном али лењом ђаку на крају године дати да бира из чега ће „цоњу“, историје или устава. Не би овај ни из чега. „Е мој, неће моћи, бирај!“ Разуме се да је лењи ђак изабрао лакши предмет. У оцењивању је имао своје критеријуме. Оцене је исказивао у децималима. А то је ретко ко видео, јер је оцене уписивао у некакво блокче, које је држао на сигурном месту. Могуће је да је то била нека његова „шала“, начин да се изиграју школски прописи за које није много марио, у чему је често био солидаран са ђацима.
Нема планинског врха некадашње Југославије на коме професор Поповић и његови ученици нису били. На Триглав се пео шест пута, а стизао је и до Проклетија, Таре, Похорја. Био је изванредан смучар, који је умео да окупи младе око себе. Двадесет девете године боравио је 26 дана на Сињевини, а 1931. из Ужица у Ниш је стигао пешке. А што се тиче прича о враћању са неких путовања возом, аутобусом или пешице, иако је отпутовао својим колима, е то већ није бог зна шта. То се догађало и другим професорима, мање вичним за шегу на свој рачун, као што је то био Миланов посебан начин.
Код профе Поповића се ништа није дешавало случајно. Није он, како су неки мислили, био играчка у рукама судбине. Он је њоме владао, поигравао се, подсмевао, иако се то на први поглед није могло приметити, изгледало је да он често нешто ради себи у инат. Уствари, профа није подносио неактивност, није трпео оне којима живот пролази у робовању стомаку и сну. Био је то најактивнији човек кога сам ја у мом животу упознао, мислио је да кад се ради себи у инат, онда се постиже максимуум живахности. За њега је то – то, а не оно што се посматрачу чини.
Други светски рат професор Поповић проводи у заробљеничком официрском логору у Немачкој. У тешким данима боравка у заробљеништву помаже му планинарство, психичка и физичка спремност, као и боравак у Соколима (једини је знао да направи салто на алкама). Чак је у логору свирао и виолину и гитару, док је у хору био први тенор. Неки који су били са њим у логору су причали да се и у ту понашао слично као у школи. Кад су неки лаковерни 1943. године састављали спискове ко жели да се врати у Србију, од чега су многи били веома узбуђени, као да ће то бити сутра, Милан је одговорио на њему својствен начин: „Тек сам извежбао десну руку да свира на гитари, морам сачекати да исто постигнем и са левом“. Не сватајајући како то да неко не жели одмах да пође, они наивнији затвореници су га прогласили лудим…
Са профом Миланом ни ми његови ђаци нисмо могли бити другачији. Боцкао је он нас, али ни ми нисмо њега штедели. Био је то прави мали необјављен рат. Задавао је ударце шалама и у школи и на планинама, али их је и трпео, без љутње и нервирања. Неки ученик му је с улице добацивао. Милан је, са приземља, где је држао час, искочио је кроз прозор и трчао за њим. Стигао га је тек на Мендином брду. Док је овај дахтао као зечић у лисичијим шапама, Милан му је говорио: „Е, ово ти је само да знаш да сам бржи од тебе!“ Јасна дидактика очигледног поучавања…
Једном је дошао у Гимназију тек купљеним „фићом“. Кад је пошао кући, изненадио се видећи кола паркирана између два кестена, где су једва стала. Обилазио је, у чуду, размишљајући шта да ради. Прилазили су ученици и питали шта је било. „Ама не питам се толико како ћу одавде изаћи, него се чудим томе како сам их успео овде паркирати“. Ученици су са радошћу помогли свом омиљеном профи да извуче фићу из чврстог загрљаја два кестена.
Ишао је као што у књигама пише за Светог Саву: „кишом и ветром тучен, сунцем и знојем паљен, и зимом и мразом мрзнут“. Никада није посустајао, чак и кад је планинарио, имао сам утисак да би и авион у лупинг окренуо, кад би само имао прилику. Као да је био човек од челика, пример за рецепт за здрав и дуг живот.
Кад сам га навео да се сети младости, погледао је у диктафон и рекао да му залупа срце када се сети, и кренуо причу о некој платонској љубави, коју је, већ кад је зашао у године, пошао да посети. Било је то, вели ноћу, а у рукама је имао печењак. Јесен. Кобајаги, јавио јој се: „Мицо, Мицо, је ли ти муж код куће?“ И ту му приповедање прекида његова племенита супруга професорка Рада: „Боже, Милане, зар те није срамота на јавном месту гризеш печењак, као да си мали!“
Књижевник Витезовић, његов ђак, овековечи му „мудролије“ у ТВ серији „Шешир професора Вујића“. Он је видео у њему баш онаквог какав је и нама његовим ђацима био, вечни весељак, са школским дневником под пазухом.
Милан Поповић нас је напустио 2002, попевши се на планину вечности, али сећање генерација о њему и даље наставља да живи. Ипак, за сваки случај, време је да га сместимо на ужичанствени сајт незаборава.
Бранислав Млађеновић:
„Професор Милан Поповић је планинарењем “заразио” свог ученика Мома Аћимовића у гимназији. Момо Аћимовић је “заразу” пренео на комшију Љуба Старовлаха, а овај свог школског друга – мене. Ја сам своју прву планинарску, заправо спелеолошку акцију имао баш овде у Потпећу далеке 1961. године са Момом и Љубом. Ту сам се трајно заразио и захваљујући јакој Ваљаоници, у којој сам касније почео радити, омасовио сам друштво, да смо на акцијама имали и по 180 учесника. Укључили смо се и у званичне структуре ПС Србије и организовали званична полагања за планинарске водиче и спелеологе. Иако су сви ови учесници акције овде захваљујући његовој “зарази”, он није имао званично звање спелеолога, па је дошао да полаже, негде око 1975. године. Наравно, положио је и био је поносан на то звање.“
