Објекти у којима је смештен Народни музеј Ужице, грађени су уочи Другог светског рата за потребе Народне банке Краљевине Југославије. Изграђени су на откупљеном имању браће Ђерасимовића, Станише Петаковића и Јована Ђокића, а по пројекту архитекте Народне банке Богдана Несторовића, доцента униварзитета у Београду. Радове је изводило Грађевинско предузеће инжењера Драгоша Калафатовића из Београда, под стручним надзором Јована Шнајдера, архитекте Народне банке.
Изградња две спратне зграде и три подземна тунела (трезора) намењена за рад целокупног апарата централе Народне банке у случају рата, започета је 2 новембра 1938. године, а обустављена је 8. априла 1941. године. До 5. децембра 1940. године само је зграда банке (данас прва зграда Музеја испред које се налази тенк) била у потпуности завршена, ентеријерно опремљена и предата Филијали Народне банке у Ужицу. Три тунела предвиђена за ковницу металног новца и трезор Банке и друга зграда, намењењена за стамбене потребе, нису биле у потпуности завршене.
И дан данас тражим фотографију на којој су зграде ужичког Музеја баш онакве какве су биле уочи Другог великог рата. Прошло је више деценија, нисам успео да нађем такву фотографију да бих повезао како су се ове зграде мењале.
Овај културно значајан део Ужица током деценија је мењао свој изглед и намену. Најстарија фотографија је снимљена на самом почетку рада Музеја 12. Јула 1946. године, на њој на настрешици изнад улаза, која је давала монументалност, пише “Музеј”. Затим је некоме та монументалност засметала, па је измислио пасарелу са мозаиком. Први ужички мозаик је рад сликара Рајка Николића. Постављен је 1954/55 на тек изграђеној пасарели, која је повезивала две зграде Народног музеја Ужице. Ова непотребна пасарела је уклоњена 1961. године. Кажу да је мозаик спасен и да се чува у Музеју.
И тако те 1946, као Музеј устанка 1941, смештен је у зграде Филијале некадашње Народне банке Краљевине Југославије. Ту прва музејска поставка отворена је 7. јула 1948. Градски народни одбор је 1954. уступио Народном музеју обе зграде, подруме и трезоре где је радила партизанска фабрика оружја и муниције.
Музеј устанка од 1963 ради као Народни музеј, у чијем је саставу Завичајни музеј. Од 1979. Музеј управља и Спомен обележјем “Кадињача”са прекидом од 1991 до 2002. Од 2002. Народни музеј постаје регионални за подручје Златиборског округа. У музеју постоје одељења Археолошко, Етнографско, Историје уметности, Конзерваторско, Рестаураторско, Фото лабараторија, Библиотека и много тога још.
Управници тј. директори ужичког Народног музеја били су: Милован Кутлешић (1948-1951), Новак Живковић (1951-1966), Живота Марковић (1966-1975, 1980-1986), Миливоје Милинковић (1975 – 1980), Милутин Пашић (1986 – 1990), Радивоје Папић (1991 – 1992. и 1994), Драгиша Милосављевић (1992 – 2004), Живан Радовановић (2004 – 2006), Блажо Чубрило (2006 – 2009) и Никола Гогић (2009 – 2018). Од 2018, директор Народног музеја је Славица Стефановић.
Последње што се позитивно догађа у ужичком музеју је раконструкција платоа испред музеја. Тенк, који већ шест деценија стоји испред зграде Народног музеја у Ужицу, померен је, а његово померање је изазвало бурне реакције у смислу „Нема тенка!!“ код Ужичана…
Директорка музеја Славица Стефановић је појаснила:
„Ради се реконструкција постамента на коме је тенк стајао, а ти сви радови су у оквиру реконструкције целог платоа испред музеја. При померању тенка строго смо водили рачуна да не дође до оштећења. Када се заврше радови тенк ће наравно бити враћен на старо место.“
