У свим биографијама златиборских ратника са највишим одликовањем гогово да је неизоставан следећи податак: “потиче из породице сиромашних земљорадника”. Није се усуд свом жестином окомио на сиротињу, нити је гурао у прве борбене редове, где се најчешће гинуло и најлакше стицало ордење. Објашњење заправо треба тражити у чињеници да је срез златиборски био најсиромашнији у ужичком округу и да су биле ретке породице које нису живеле у сиромаштву и немаштини. А што су Златиборци поднели највеће жртве и имали далеко највише носилаца Карађорђеве звезде, узроке треба тражити у карактеру и менталитету ових горштака, који су за највеће људске вредности сматрали поштење, јунаштво и храброст.
На самом зачељу сиромашних налазила се и породица Вукомана и Стаменке Јојић, земљорадника из Мокре Горе, који су имали само хектар зиратне земље и 50 ари пашњака. Нове невоље за Вукомана настале су кад му је умрла супруга. Син Петар, рођен 26. децембра 1889. године, растао је уз оца, помагао му да обави све послове на имању, чак и оне које је требала мајка да завршава. Оженио се Ковином Јовичић, која му је 1912. године родила сина Милосава. Исте године позват је да испуну дужност према отаџбини и не зна се да ли је уопште видео јединога сина.
Резервни пешадијски поднаредиик Петар Јојић одслужио је стални кадар у IV пешадијском пуку, и са првим позивом ове јединице прошао је кроз све борбе од 1912-1916. године. Старешине су запазиле Петрово јуначко држање на Кајмакчалану, Сивој стени, Флоки, Старковом зубу и другим положајима. У свакој наредној борби био је још храбрији, као да је нестрпљиво журио да што пре види породицу и загрли сина.
Срећа га је напустила крајем новембра 1916. године, када га је бугарски рафал покосио на Црној реци. Ужички ратници су по свим хришћанским обичајима свога друга сахранили на војничком гробљу.
Петар је прегрмео најтеже тренутке ослободилачких ратова, мало је времена остало до повратка слободе. Пао је на прагу отаџбине не дочекавши да стигне у Мокру Гору, да одмени изнемоглог и старог оца, да буде ослонац у животу свом сирочету.
У ратном досијеу Петра Јојића пише да је за храбро и пожртвовано држање у свим борбама од 1912-1916. године одликован Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима.
Вукоман је после две године доживео нову трагедију, у епидемији шпанске грознице умро му је и унук.
