Кад се дође на Златиборски плато, прво се укаже насеље „Палисад“, које висином од 1000 метара надморске висине доминира и даје леп поглед. Када је лепо време, може се са Палисада видети Овчар и Каблар. На почетку 20. века ту је била понека чобанска колиба на суватима, на којима је пасла стока богатих трговаца, већином из Ужица.
Први становник Палисада постао је посланик златиборског округа, Мијаило Јевремовић, који је 1905. саградио кућу на имању купљеном од наследника Јована Мићића. Следеће године је направио мањи ресторан, десетак павиљона од борових брвна, око којих је засадио мноштво борова. То је касније била и прва борова шума на Палисаду. Временом ту се оформило лепо туристичко насеље, што потврђује и фотографија из тридесетих година 20. века Илије Лазића. У центру на десној страни био је ресторан са два депаданса Вељка Кремића, иза њих кафана и павиљони Мијаила Јевремовића, а на левој страни вила „Вера“, дућан Раденка Пешића и омања кафана Ане Јевремовић.
Мијаило Јевремовић рођен је у Бранешком пољу 1857. године. Веома млад је почео да се бави трговином стоке, обогатио се, и постао један од најбогатијих људи ужичког округа. То му омогућава познанство са многим значајним пословним људима тога времена, на челу са самим краљем Миланом Обреновићем. Био је и председник Чајетинске општине. Био је строг, ценио је рад и у сећањима остао као човек који је хапсио сељаке који седе залудни по кафанама. Изабран је за народног посланика Златиборског среза уз гласно и бурно одобравање, народа 1898. године. Убрзо је постао поверљива личност председника владе Владана Ђорђевића за цео Ужички округ.
Мијаило је имао сина Андрију, који је рођен у Бранешцима 1885. године. Био је пољопривредни техничар, добар домаћин, угледан у златиборском крају. Учесник је Балканских и Првог светског рата. У времену између два светска рата се бавио политиком и био председник чајетинске општине. Током Другог светског рата, као пуковник определио се за Равногорски покрет и једно време био командант Златиборског четничког одреда и био је на дужности команданта места Чајетине. После рата је емигрирао у Америку, умро је у Чикагу 1981. године. Са женом Милицом имао је два сина, Милана и Михаила.
Мијаило је и страначки и пријатељски био близак династији Обреновић. Учествовао је у свим ослободилашким ратовима, преживео прелазак преко Албаније и доспео на Солунски фронт. Умро је 1926. године на Палисаду и по сопственој жељи сахрањен ту у дворишту породичне куће.
Између два светска рата на Палисаду почиње већа градња. Године 1927. отворена је аутобуска линија Ужице – Краљева вода, на Палисаду су изграђени нови ресторани и гостионице. До тада је радила кафана Мијаила Јевремовића и ресторан, са 15 соба Воина Пауновића Бруке. Током јесени 1927. Миленко Милошевић и Марко Марковић почели су изградњу ресторана „Славија“. Када је завршен нису са њим дуго радили, због економске кризе, због дугова ресторан и пратеће објекте је преузела Привредна банка и издавала га под закуп 1937. године, када је продан Миломиру Чворовићу са осам колиба од борових брвана. На Палисаду је прву трговинску радњу мешовитом робом отворио Вучета Џелебџић 1927. године, три године касније је трговину отворио и Раденко Пешић, док на Краљевој води у то време није постојала ниједна трговачка радња.
Упоредо са Краљевом водом развијао се и Палисад, зидане су виле као и дрвене колибе, што није умањило лепоту насеља. Док је Краљева вода била летовалиште Ужичана, Београђани су се одлучивали радије за Палисад и ту изградили 24 летњиковца и вила од укупно 35 зиданих и дрвених објеката. На вилама се видео утицај алпске и тиролске архитектуре, нихови власници су били богати фабриканти, директори на железници, адвокати, инжењери, директори банака, службеници разних министарстава, генерали пуковници. У то време они нису величином грађевина наглашавали свој друштвени статус, трудили су се да постигну отменост и склад, што је Палисаду давало посебност и ексклузивност.
Јасмина Мина Трајковић: “Пост Господина Предрага Ковачевића, који ми је улепшао јутро… Историја Палисада и породице Јевремовић. Јевремовићи су усвојили моју баку Петрију, која је била ратно сироче. Код њих је одрасла и кад се удала добила је као мираз плац, на коме су она и деда Добрисав направили кућу. Ту сам се родила и одрасла…
Ова прича ме подсетила на мени драге људе, на детињство на Златибору, на мирис “мајчине душице”… Хвала !”
