Zlatiborski tići Smiljanići – ” Tita volim, a Bogu se molim”

397

Sveštenička porodica Smiljanić sa Zlatibor je posebna znamenitost Zlatibora, užičkoga kraja. Dva veka su davali Zlatiboru sveštenike. Od njih se izdvaja prota Milan Smiljanić. Njegov sin prota Mihailo Mišo Smiljanić je bio poslednji zlatiborski pop iz porodice Smiljanić njihov trinesti izdanak na koga se odnosi epitaf sa dedinog groba „Gde ja stadoh ti produži“. Prota Miša učinio je i više od toga. Kao i njegov otac prota Milan spoio je u sebi ideje religije i komunizma, pod već poznatim geslom: „Krst nosim, a zvezdom se ponosim“. Mišo Smiljanić je bio trinesto koleno ove svešteničke porodice koja mantiju neposredno preuzima od oca. Njegovi sinovi su prekinuli tu tradiciju, jedan ekonomista, a drugi inžinjer. Na pitanje Da li vam je žao što ste poslednji sveštenik Smiljanić na Zlatiboru Prota Miša je odgovorio: – ”Sveštenički poziv ipak nije nasledan. Lično mi je žao što se porodična tradicija gasi ali nisam hteo da utičem na svoju decu, da insistiram. Moje je bilo da se sagnem, da kao roditelj podmetnem leđa kako bi se sami popeli na drvo i sami ubrali trešnje.”

Ogromne su zasluge prote Smiljanića i njegove porodice su i za posleratni Zlatibor u Titovoj Jugoslaviji. Dovlačio je kamione starih guma, da seljaci prave kondure, gumene opanke. Kad se čulo da se za izgradnju novog trga u Užicu protin sin Mišo, predsednik zadruge, došao je na zamisao da ponude svoj kamen iz svog kamenoloma. Ispostavi se da je kamen kvalitetan, i u Sirogojnu nikne pogon „Ukrasni kamen” koji je zaposlio većinu muškaraca.

Dobrila Smiljanić na modnoj reviji pletilja iz Sirogojna
Dobrila Smiljanić na modnoj reviji pletilja iz Sirogojna

Za žene su Smiljanići smislili da pletu izvorne rukotvorine u okviru zadruge. Uključila se i Dobrila Vasiljević, u to vreme sekretar turističkog saveza u Čajetini. Preuzela je ceo posao oko pletenja, postala maštoviti kreator, a pod njenom rukovostvom proizvodi iz Sirogojna stizali su na najpoznatije modne piste. Udala se za protinog najmlađeg sina Dragoša. Tu je i muzej na otvorenom „Staro selo”, za koji je pop Milan dao deo crkvenog zemljišta. Već u godinama, sve je to nadgledao sa strane. Jedno vreme se čak zanimao i izgradnjom malih hidrocentrala. Zahvaljujući njegovom zalaganju, izgrađene su dve, u Gostilju i Ravnima. Njagovim sredstvima je podignut i most na rečici Prištevici, koji i dan danas zovu „Protina ćuprija”. Pored crkve u Sirogojnu podigao je i skromnu grobnicu za porodicu Smiljanić. Tu je preneo dedu, babu, oca, majku, rano preminule i izginule braću i sestre. Sina Manojla. U toj grobnici sahranjen je i sam prota Milan Smiljanić, 27. avgusta 1979. godine. Na sahrani je bio ceo Zlatibor. I ne samo Zlatibor. Prota je govorio:„Ako jedan dobro ispunjen dan daje dobar san, onda jedan korisno ispunjen život obezbeđuje spokojnu smrt…”

Najlepša jugoslovenka Nikica Marinović u Dobrilinoj kreaciji u Sirogojnu
Najlepša jugoslovenka Nikica Marinović u Dobrilinoj kreaciji u Sirogojnu

Vratimo se u daleku prošlost, napravimo literarni vremeplov Smiljanića. Ostalo je zapisano da je udovica Cmiljana u 16. Veku došla iz sela Hasa sa Kosova na Zlatibor. Bila je to sveštenička porodica, po udovici je nosila prezime Cmiljanić sve do 1860. Godine kada su postali Smiljanići. Živeli su u Ljubišu sve dok nisu došli ljudi iz Ravni i Surogojna. Tražili su jednog od sveštenika Smiljanića da se stalno naseli u Ravnima a od njih će dobiti lepo imanje.

I tako, u Ravnima u toj porodici, prote Dragomira Smiljanića 1891. godine rodilo se drugo od šestoro dece, dobilo je ime Mian. Milan je završio osnovnu školu i povodom toga su Otac Dragomir i deda Mihailo rešili da nastvi porodičnu tradiciju i upisli ga na Bogosloviju u Beogradu. Milan je završio bogosloviju i kao posebno dobar učenik spremao se da krene na dalje školovanje u Rusiju kad je izbio Prvi balkanski rat 1912. godine. Odatle je kao narednik krenuo na Kumanovo. S pukom je prošao sve bitke, nekoliko puta se je jedva izvukao živ, i javio dedi da ni za pedalj nije uzmicao od turskih sablji i kuršuma. A onda napadoše Bugari. Do bitke na Bregalnici, 1913. godine, Milan je stekao kroz borbu čin poručnik. Čin stečen kroz borbe. Ostavio je zapis o jednoj borbi u ratu s Bugarima. Ili, o najsvečanijoj molitvi kojoj je u životu prisustvovao.

„Bilo je to 20. juna. Bili smo pred jednom školom, pripili se uza zemlju da bi manje trpeli od artiljerijske vatre. Odjednom puče glas: ‘Pešaci napred, oteše topove!’ Ovaj glas bio je dovoljan pa da svi bez komande skoče na noge i polete sa bajonetom napred. Komandant naredi da trubači sviraju juriš. Trube zaječaše, doboš poče da lupa. Kao po komandi, svi koliko nas je bilo, polazeći takoreći u sigurnu smrt, počesmo se krstiti. Niko ništa nije govorio, ali znam da je svaki prinosio iskrenije molitve nego ikad u životu. Kamenje je prštalo na sve strane, a nekolicini je to bila poslednja molitva u životu, jer ona ih je u poslednjem momentu odvela u raj.” U ovom ratu Milan zaradio zlatnu medalju za hrabrost.

Prota Mihajlo Mišo Smiljanić sin prote Milana upanćen je kao poslednji sveštenik smiljanić 13. koleno porodice
Prota Mihajlo Mišo Smiljanić sin prote Milana upanćen je kao poslednji sveštenik smiljanić 13. koleno porodice

“Kada se vratio u Ravni, postao je pop, nije prošla ni godina, kad odjeknuše pucnji u Sarajevu. Opet prangije, opet mobilizacija. Opet je prota Mihailo odredio muške glave Smiljanića za vojsku. Ovoga puta, Milanu je naredio da ostane s narodom. Ispostavilo se da je to bila mudra i dalekovida odluka starog prote, pošto je Milan uvažavan među seljacima kao pop, učitelj i stari ratnik. Kako-tako ih je proveo kroz glad i nevolje tokom okupacije i uspeo da sačuva one koji su ostali u selu.” Kada se Prvi svetski rat završio Milan je sračunao da su kuće Smiljanića dale preko 80 sabalja. A po strojevom pravilu Vojske Kraljevine Srbije sablje su nosili oni od podoficira naviše.

Godine 1919. godine na prvoj skupštini pravoslavnih sveštenika u Beogradu. Udruženje je imalo zadatak da ih zastupa pred državom, da se na njemu rešavaju sporovi, razmatraju sporna pitanja. Takvo je bilo i ono o drugom braku pravoslavnog sveštenika koji bi ostao udovac. Udruženje je to pozitivno rešilo, ali su vladike odbacile. “Da bi pokazao da se i dalje bori za ovo pitanje, prota Milan je već sledeće godine venčao popa udovca Marinka Dudića. Zbog neposlušnosti crkva ga je kaznila. Kazna-epitimija, zatočenje u manastir na mesec dana. Po odsluženju se vratio svojoj parohiji, nimalo mirniji. A po pitanju braka imao je spreman odgovor. Naime, crkva je tolerisala da udovci u kući drže domaćicu, koja bi im čuvala decu i brinula o kućnim poslovima. Prota Milan je imao običaj da kaže da je ‘domaćica u kući za svaki slučaj.”

Da bi sprečio zelenaško otimanje od naroda prota Milan od 1922. Do 1930.godine u Ravnima, Sirogojnu, Rožanstvu osniva zadruge na kojima je on na čelu. Otvara zadružnu prodavnicu, kancelariju, biblioteku, organizuje sporska takmičenja kojima privlači mlade.

Godine 1923. umire protin otac, Dragomir na spomeniku piše epitaf – “Gde ja stadoh ti produži”.

Milan preuzima brigu o porodici i velikom imanju. Nasledio je još jednu porodičnu tradiciju. Bavljenje politikom. Deda i otac bili su čuveni po tome. Nizali su se izbori na kojima je prota agitovao, učestvovao. Godine 1929. Šestojanuarska diktatura… Jedan broj radikala ulazi u Vladu, stranka se cepa, prota se priklanja struji Ace Stanojevića, takozvanim „pašićevcima”. Jednom opozicija, uvek opozicija, uvek sumnjiv kod vlasti.

Tako prota Milan iz dana u dan Dan u borbi za bolji život seljaka na Zlatiboru. Došla je i 1941. godina.

Početkom marta kraljevina Jugoslavija pristupiti Trojnom paktu. Protin najmlađi brat Momčilo, gardijski oficir, zajedno s dvojicom prijatelja oficira, Savom i Zvonimirom odlučio je da pobegne u Grčku i tamo nastavi borbu protiv Nemaca. Pre nego što će ilegalno preći granicu, iz protesta otpasali su sablje, poboli ih u zemlju i tako ostavili. U međuvremenu došlo do puča 27. marta, a oni su se vratili. Tačno 6. aprila. Dovoljno da učestvuju u Aprilskom ratu i svedoče katastrofi. Onda su se rasturili, uz zavet da će nastaviti borbu. Momčilo i Sava uputili su se u Ravni, kod prote Milana.

Kod prote kuća puna, protina braća i sestre, sa porodicama. A on, glava kuće, u još jednom ratu. Uskoro su tu počeli da dolaze i drugovi njegovog sina Manojla užički komunisti, i Manojlo. Među njima, Slobodan Penezić Krcun. Prota je znao da mu je sin komunista, uostalom, i njemu su te ideje bile bliske. Pa i brat mu Milutin, profesor, bio je prebacivan iz gimnazije u gimnaziju baš zbog takvih uverenja. Zapazio je da se ovom društvancetu pridružuju i Momčilo i Sava, gardijski oficiri. A zatim se dogodio Ustanak, po napadu Nemačke na SSSR.

Trinaestog avgusta formira se Zlatiborska partizanska četa. U njoj Momčilo, Savo i Manojlo. Krstare po Zlatiboru, pozivaju ljude, vrše sabotaže. Upali su i u Sirogojno i nasred sela zapalili arhivu. A onda do prote Milana dolaze vesti da će mu okupator zapaliti kuću i pohapsiti porodicu, zato što “dozvoljava da mu brat i sin vršljaju sa partizanima, i to oko sela”. Prota da bi sačuvao porodicu im je rekao da odu negde dalje od Zlatibora.

Momčilo i Sava otišli su u Beograd. Manojlo se takođe povukao iz ovog kraja. Sava odlazi u Sloveniju, a Momčilo se vraća u Ravni. Do tada, već cela zapadna Srbija je bila slobodna, a Užice središte slobodne teritorije. Momčilo je postavljen za komandanta čete i upućen na front odbrane grada. Za to vreme treći od rođaka iz garde, Zvonko, kao jedan od prvih prilazi Dragoljubu Draži Mihailoviću i postaje komandant Takovske brigade. Ubrzo je počeo i građanski rat, pa su se pobratimi našli jedan naspram drugog. Jednom i bukvalno, kod Čačka. Našli su se ispred vojski, pozdravili, a onda nastavili pucnjavu.

Kasnije u borbi, na Crnokosi iznad Kosjerića, Momčilo je ranjen, odvežen je u Užice, ali je i sam grad ubrzo pao. Nekoliko dana ranije, u eksploziji u fabrici municije, poginuo je i protin sin Manojlo, komesar fabrike. Momčilo je s ostalim ranjenicima prebačen na Zlatibor. Dospeo je do Ravni, kod brata prote Milana. Ovaj ga je prihvatio i krio u kući. Međutim, potere su učestale i to je postalo vrlo opasno po celu porodicu. Prebacivao ga je po selu, a našao je čak i nekog italijanskog vojnog lekara koji će ga operisati. Međutim, taj lekar prebačen je u Afriku. Ipak, Momčilo se polako oporavljao, i dalje u ilegali.

Zabrinute, njegove sestre, udate u Gornjem Milanovcu, stupile su u vezu sa Rođakom Zvonkom. Zamolile su ga da prihvati njihovog brata i da mu garantuje život. Ovaj se konsultovao sa Dražom i prihvatio. Poslao je po Momčila u Ravni, međutim, ovaj nije hteo da ide. Poslao je trojku još jednom, i Momčilo je poverovao u dobre namere. Otišao je sa njima u selo Lunjevicu, poviše Milanovca, i Zvonko ga je primio kao najrođenijeg. Brinuo se o njemu, obilazio ga. Ipak, nekoliko dana kasnije neko od četnika ga je mučki ubio. Zvonko je do kraja života tvrdio da o tome nije znao ništa. Prota Milan je lično otišao po bratovljevo telo i preneo ga na Zlatibor. Sahranio ga je pored sina Manojla, a kasnije će tu doneti i nekoliko grumena zemlje iz Jajinaca, gde mu je streljan brat Milutin.

Rat se nastavio punom silinom, pogotovo oko Zlatibora. Svakojakih je ovde bilo: Nemci, Bugari, belogardejci, Nedićeve snage, pa i četnici. Svi u potrazi za zaostalim partizanima. A ovi su imali običaj da, čim uzmognu, svrate do prote Milana, gde bi dobili prenoćište, hranu i sklonište. Prota ih nikad nije odbio, krio ih je kako god je umeo. Najveće nevolje za protu Milana nastale su kad se na čelu Zlatiborskog četničkog korpusa našao kapetan Dušan Radović Kondor. Predratni elitni oficir, obaveštajac, nimalo nalik lokalnim četničkim glavešinama. Kockar, nepredvidiv, a pust i surov. Kako prema komunistima, tako i prema Nemcima, pa i svojim četnicima.

Prota Mihajlo Smiljanić
Prota Mihajlo Smiljanić

Kondor je počesto umeo da postavi štab u blizinu protine kuće i ode kod njega. A to je bila igra na ivici noža. Prota se lukavo poneo. Kondor je znao za njegovog brata i sina, ali je ovaj često pominjao da je radikal i na sve odgovarao po onoj „mož’ da bude, ne mora da znači”. Biće da je i Kondor procenio da protinom likvidacijom Zlatiborce može samo da okrene protiv sebe, a na to nije bio spreman. Za svaki slučaj, prota Milan je najmlađeg sina Dragoša poslao kod rođaka u Šabac, a u selu ostavio Mihaila, takođe sveštenika. Dešavalo se i da Kondor sedi za sofrom, a u kačari sakriveni ranjeni partizani. Kako god, prota je uspeo da sačuva i porodicu i selo.

Kada je stigla je sloboda. Kao poznati simpatizer i narodni dobrotvor, prota je odmah predlagan i biran u organe vlasti. Čak je stigao da spasava Stevu Savića, koji se kao komunista krio u Kondorovom štabu, a neko ga je prijavio kao četnika, pa je završio u užičkoj Ozni. Na protinu reč je oslobođen. Već na prvom zasedanju nove Narodne skupštine, govorio je da njegov krst i petokraka nisu u opreci. Biran je za poslanika za okrug užički, a ubrzo su mu ponudili i da uđe u vladu Srbije, kao ministar za poljoprivredu. Nećkao se, pa na nagovor i drugova i seljaka, prihvatio. Kasnije je objašnjavao otkud pop u poljoprivredi: „Ocenio sam da se razumem u kajmak, sir, pršutu. Znam šta je pasulj, kupus, voće i povrće. Dobro se razumem i u ljutu i u meku, i u kleku i još poneku…”

Za njegovo vreme podignuto je Zemaljsko poljoprivredno dobro „Pančevački rit”, kasniji gigant PKB. Izgarao je da se zemlja obnovi, da krene u poljoprivredi.

Godine 1952. na Zlatiboru parastos, četrdeset dana od smrti jedne žene, prota je vršio službu. Kad je završio priđe mu neki Radovan i reče: – “Proto, nekog lažeš Boga ili Tita”. Na to mu prota Miša odgovori: “E moj Radovane, Tita volim, a Bogu se molim”. I to ostade kao najpoznatija protina izreka u narodu.

Kad god je Tito dolazio u Užice i na Zlatibor pitao bi za protu Miša. I kad je bio u Čajetini, u kafani "Muzej", pitao je spikera Dula s Radija T. Užice za protu
Kad god je Tito dolazio u Užice i na Zlatibor pitao bi za protu Miša. I kad je bio u Čajetini, u kafani “Muzej”, pitao je spikera Dula s Radija T. Užice za protu

A i Tito je voleo protu Milana, jednom je rekao: “Dobar pop više vredi među ljudima nego pet političkih…” Tražio je da mu prota priča šta narod šapuće, pa makar i protiv vlasti. I prota je govorio: „Druže Tito, diko naša, tebi žito, nama šaša.” Bio je prota i predsednik Saveza udruženja pravoslavnih sveštenika. Pokušavao je da posreduje između Crkve i države. Da ublaži retoriku ove prve i da otupi oštricu druge. I uspevao je u tome. Čuvena je anegdota kad ga je pozvao mitropolit Josif, koji je zamenjivao patrijarha Gavrila dok se nije vratio u zemlju. Bilo je to 1945. godine, vreme oštrih postupaka novog režima. Mitropolit besan, kako da se patrijarh vrati i ode kod Tita, kad popove svuda maltretiraju. Prota trpi gnev, a onda kaže jednu priču iz naroda. Neka devojka zatrudnela, pa je majka bije. Ona se otrgne i kaže: „Ne vredi ti da me biješ, rodilo se, valja ga ljuljati.

Tako i sa politikom. Bili su radikali, i mitropolit i on. Nisu uspeli da upute politiku drugim pravcem, došli su komunisti. Sad, kad je već tako, valja sarađivati. I mitropolit se odobrovolji.

Prota je u sveske od 1945. godine skupljao narodne umotvorine, anegdote i nove reči. I to je pre neku godinu objavljeno pod naslovom “Uzgrednice” u užičkom Istorijskom Arhivu.