Negde na početku sedamdesetih, moj otac profesor Vlajko Kovačević je bio službeno u Beogradu nekoliko dana. Vratio se pun utisaka, pričao je kako je bio kod jednog rođenog Užičanina, inače sina velikog prijatelja dede Vitomira; da je u njegovom stanu na kućnom kinoprojektoru video film o Užicu iz njegovih mladalačkih dana. Znači film o Užicu pre Drugog svetsog rata! Posebno je bio oduševljen jer se i sam bavio amaterski filmskim snimanjem, ali i umetničkom fotografijom. Tada nije samo pogledao film, već ga je i aanalizirao: “Pre Drugog svetskog rata Nikola je snimo amaterski film o Užicu sa amaterskom kamerom, gde je dao pomalo nostalgičnu priču o Starom Užicu koje nestaje i ljudima koji su živeli u njemu. Siguran sam da je to prvi dokumentarni film iz Užica.”
Sećajući se te njegove priče, otkako sam otvorio TV5 Užice 1994. godine, pokušavao sam da saznam kako da dođem do njega, prebacim ga na video traku i tako taj zapis sačuvam za budućnost. Oca nisam mogao da pitam kome da se obratim, jer je u međuvremenu preminuo, a koga god sam pitao od starih Užičana, nije o tome ništa mogao da mi kaže.
Godine 2004, negde početkom aprila, čitajući knjigu Dejana Malenkovića “Užički amarkord”, stigao dam do poglavlja “Milton Manaki” (Prvi film snimljen u Užicu). Saznao sam da je autor ovoga prvoga filma o Užicu bio mladi Nikola Rajić, koji je postao jugoslovenski poznat filmski reditelj. Ali, na žalost sam saznao i to da je šest-sedam godina pošto je moj Vlajko video ovaj film, njegova jedina kopija uništena. Godinama se u Užicu pričala ta priča da je film dostigao najveću tačku osvetljenja, čak je i Dejan Malenković poverovao. Nije! Na svu sreću, poslednja vest danas 25. juna 2018. je da je mladi sardnik Užičanstvenog, Aleksadar Tošić, spasao film i da ide da ugovori njegovu digitalizaciju u Kinoteku. Za sada nam ostaje za ovu užičanstvenu priču o Užicu i Užičanima, deo teksta gospodina Malenkovića, koji opisuje sadržaj prvog užičkog dokumentarca Nikole Rajića:
– “Tvorac ovog amaterskog filma bio je tada mladi beogradski arhitekta, inače Užičanin, Nikola Rajić, koji danas u svetu sedme umetnosti, kako u nas, tako i u inostranstvu, predstavlja poznato rediteljsko ime. Nažalost, zbog nemogućnosti konzervacije ovog filma, traka je dostigla najveći stepen osvetljavanja, pa je tako uništen sav snimljen materijal. Međutim, svima, posebno užičkim sineastima, bilo je sve do 1979. godine (kada je film osvetljen) omogućeno da ovu Rajićevu filmsku zabelešku vide kad god zažele).
Rolna sa ovom toplom, ljudskom pričom nalazila se u stanu poznatog filmskog reditelja, takođe Užičanina, Branka P. Ćelovića te je, uz mali kino-projektor, ta storija o starom Užicu uvek mogla da se vidi i pri tom analizira svaki njen snimljen kadar. Zahvaljujući toj činjenici, onima koji su do pomenute godine imali zadovoljstvo da vide ovo Rajićevo ostvarenje, sadržaj samoga filma ostao je, u živom sećanju.
Osobito je bio interesantan početak te divne priče o starom Užicu, jer se Rajićeva kamera nalazila na vrhu Maloga Zabučja, odakle vrlo uspešno, “u jednom švenku”, snimljena panorama čitave Varoši, uključujući teško obuhvatne gradske rejone Terazija i Carine. Zatim su se nalazili kadrovi sa donjeg dela Rajića livade na Zabučju na kojim se jasno videla jedna lepa, vitka devojka u pantalonama, kako silazi niz strmi obronak pašnjaka, obrastao raznovrsnim livadskim cvećem i kako korača prema dvojici mladića koji su stajali na ivici šume. Ta lepa devojka bila je danas poznata beogradski arhtekta Olga Divac, a mladići koji su je čekali bili su rediteljev brat Mita i rođak Negovan Rajić. (Mita je danas inžinjer u Beogradu, a Negovan, takođe mašinski inžinjer u Kanadi. Napom. Dejana Malenkovića)
U zavidnom, filmskom kontinuitetu “oko kamere” se polako spuštalo niz padine brda Zabučja, došavši do prve električne centrale na reci Đetinji, pa se pelo do samog železničkog mosta, koji je prekočivši ovu reku, vodio u tunel ispod samo Altomanovićevog grada. Odlično su snimljeni kadrovi pružne trase, kao i veliki raspon luka ove betonske ćuprije. Može se reći da je pravi filmski spektakl realizovan u trenutku u kome je prvo zahuktana parna lokomotiva, a iza nje čitava kompozicija putničkog voza, izlazila iz tunela.
Zatim je znalački snimljen prolazak ovoga voza i njegov zalazak iza prve okuke, koja se nalazila na kamenoj pozidi iznad Debele Vrbe, tačnije rečeno kod prvog železničkog signala uređaja na pruzi Užice-Sarajevo. Odatle se Rajićev objektiv spustio do česme u blizini užičke Velike plaže (plaže “Jadran”), da bi se zaustavio na prostranom drvenom platou ovoga kupališta. Slobodno se može zključiti da su tu, na ovom širokom prostoru snimljeni najbolji kadrovi ovoga filma. Te sekvence sa užičke plaže odišu pravom atmosferom ondašnjeg vremena, a snimljene su vešto skrivenom kamerom, tako da je tim postupkom, znalački, zabeležen jedan izvorni, životni, dokumet. Osobitu pažnju privlačio je kadar, koji je snimljen ispred malog bifea na terasi za sunčanje, ovoga nekad najpopularnijeg užičkog kupališta. Tu, za stolom, uz obaveznu, u reci ohlađenoj šljivovici i meze, ovekovečeni su likovi starih Užičana, od kojih više ni jedan nije među živima.
Gledalac ovoga filma mogao je da sa jedne strane stola zapazi vedrog i raspoloženog Dragog Aranđelovića, vlasnika užičkog bioskopa “Luksor”, zatim njegovu suprugu Filominu kao i uvek nasmejanog sudskog pisara B. Kršanina, zvanog “Mazga”. Zajedno sa njima, sa druge strane ove izletničke trpeze, sedeli su: tadašnji zakupac plaže Milenko Kovačević “Tkač”, trgovac Obren Patrović “Fonder” i njegov kolega Sreten Milosavljević, zvani “Đilkoš“.
Naravno Rajićeva mala kamera bila je bez tona, ali ove sekvence koje su snimljene tu, ispred ovoga kupališnog bifea, kao da su govorile jezikom i osmehom pomenutih ljudi. Jasno se videlo (a skoro i čulo) da gromoglasni Kršo “Mazga” “izvaljuje” neki vic na račun užičkih “večitih momaka” Obrena “Fonera” i Sretena “Đilkoša”.
Malo dalje od njih kamera je zabeležila jedan prijateljski, egzibicioni “boks meč” između tadašnjeg dečaka Srba Aranđelovića (sina pomenutog Dragog Aranđelovića) i njegovog najboljeg druga, popularnog užičkog obešenjaka, Miodraga Avramovića “Bosanca”. I u ovom kadru gledalac je mogao da zapazai kako mali “Bosanac” u svemu, pa i u svojim “bokserskim” pokretima, vešto imitira svog filmskog ljubimca, mladog američkog glumca Miki Runija.
Kod ograde ovoga prtostranog platoa za sunčanje, pored koje su bile poređene drvene klupe, Rajić je snimio svoju braću Mitu i Negovana kako nešto, veoma živo, razgovaraju sa mladim Užičankama, tadašnjim učenicama gimnazije – Mimom Jeremić i Radmilom Aranđelović i Marijom Đoković. Imao se utisak da mladi Rajićev rođak, odnosno brat od strica, Negovan, priča ovim omladinkama neku zanimljivu dosetku, jer su se one kod svake njegove izgovorene reči, neobuzdano smejale.
Posle ove šetnje užičkom Velikom plažom Rajić je svoj objektiv premestio nešto niže od ovoga kupališata, snimivši panoramu Debele vrbe i Ženskoga vira. I to je bio kraj. No, i to je bilo dovoljno da nam sa svojim najskromnijim tehničkim sredstvima ovaj oduševljeni sineast, kakavje u tim godinama bio Nikola Rajić, “živim slikama” ispriča samo jedan deo ove pomalo nostalgične priče o jednom zauvek iščezlom gradu i divnim ljudima koji su živeli u njemu.” Zapisao je za pokolenja Dejan Malenković.
Na svu sreću prvi užički dokumentarac nije propao, ali je Nikola Rajić zaboravljen, iako je režirao dva poznata filma, a radio je na TV Beograd. Umro je 2004 godine. Dosta vremena mi je trebalo da nešto napišem o njemu. Neka ovaj članak bude povod za nezaborav ovog znamenitog Užičanina. Nikola je igrom slučaja rođen u Beogradu 1915. godine. Potomak je stare i ugledne užičke familije Rajića, ostao je vezan za Užice. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. U kinematografiji je od 1947, kao scenograf i reditelj kratkometražnih i igranih filmova. Radio je scenografiju za filmove “Dani” i “Tri” Aleksandra Petrovića, “Štićenik” Vladana Sljepčevića i dr. U igranoj produkciji režirao je film “Put” u obnibusu, “Vreme ljubavi” 1966. iste godine i “Ima ljubavi nema Ljubavi”, gde se, kao dečačić od tri godine, prvi put na filmu pojavio Srđan Todorović. Na televiziji je radio specijalizovane programe za koje je dobijao nagrade.
Nikola Rajić (8 Novembar, 1915 – 13 Mart, 2001, Beograd , Srbija) je režiser, pisac i scenograf.
Filmovi: Ima ljubavi nema ljubavi, Vreme ljubavi, Sticenik, Dani, Dim, Leto je krivo za sve
Dokumentarni filmovi: :
1979 Gersla
1976 U banji jednog dana
1973 Junak mog detinjstva
1973 Jedanaesta najteza godina
1971 Audicija za kratki kurs glume
1968 Ima ljubavi, nema ljubavi
1966 Vreme ljubavi
1964 Koraci baleta
1958 Risto Stijovic
1955 Tabor na Tari
1953 Festival na Kosmetu
1949 Radjanje nase kinematografije
1948 Mi deca naroda
1947 Ziva iz Idrije
