Како сам стихоклепао
Да подсетим кратко на време у којем смо се школовали: пакети УНРА – млеко у праху, “Труманова јаја”, колективизација, обнова и изградња, посвађани са Русима, али смо учили руски. Затим су руске филмове заменили амерички, Естер Вилијамс, Џон Вејн, касније Брижит Бардо, “Бал на води”, “Тарзан у Њујорку”, “Дете Оклахоме”, “Песма мртвим љубавницима”, жипони, балетанке, прве “Веспе”. Гимназијске игранке – наше игранке у свечаној сали на спрату, па радне акције, заједничка летовања и зимовања…
Ишао сам у четврети разред ниже гимназије (данас осми разред основне школе), српски ми је предавао Паја Милосављевић. Био је веома способан и стручан професор. Волео је фудбал изнад свега и био један од оних страсних Слободиних навијача, неко време је био и председник клуба. Сви смо у нашем разреду то знали. Свакој утакмици на страни, ван Ужица, Паја је присуствовао без обзира колика је била раздаљина. Утакмице су се играле већином недељом, када је нерадни дан. Кад „Слобода“ победи, сутрадан, у понедељак на часовима, он је раздраган. Ако је час испитивања, пљуштале су петице, четворке и понека тројка. Двојки није било. Али кад „Слобода“ изгуби утакмицу, он је био веома љут и нерасположен. Због тога је мали број ученика добио позитивне оцене.
Али у последње време поче „Слобода“ губити утакмице и код куће. То нас је много забринуло. Истина, ми смо учили, али Паја ти постави питање ко да га је извадио из нафталина. Нико на њега није знао одговорити. Нису то знали ни петичари. Видимо ми да нећемо лако завршити разред, па одлучимо да орасположимо професесора Пају. Мислили, мислили и смислили. Неко се досети да пишемо стихове о „Слободи“ и то похвалне. Пошто сам ја био стихоклепац одредише мене да то учиним. Понекад су ми долазили на памет неки стихови које сам презентовао мојим другарима и другарицама. На пример:
Љиља нам је лепотица
Као филмска глумица,
Коса јој је бујна,
А уста јој рујна.
Машна јој је црвена,
А хаљина украшена.
Размишљао сам о предлогу одељења да пишем похвалне стихове о „Слободи“ и на једвите јаде пристадох. Долази први понедељак. „Слобода“ је изгубила утакмицу. Ја сам у џепу имао спремљене стихове коке сам пред час српског написао на табли и то:
Тим „Слободе“ много борбен
Заслужује златан орден.
Сви играчи бољи сада.
Дисциплина спорска влада.
Уђе у учионицу професор Паја нерасположен, записа час погледа на таблу, осмехну се и постави питање: „Ко је ово написао? Да се професор није осмехнуо ја се не бих смео јавити. Али пошто је на његовом лицу и даље титрао осмех, ја устадох и рекох: „Ја!“ „Браво, ево ти петица!“ И записа он мени петицу у дневник. Заиста је на том часу постављао свима лака питања да их није тешко одговорити. После часа сви ми притрчаше и честиташе на стиховима.
Другог понедељка опет ја са стиховима у џепу. Написах их на табли а били су ови:
Кад Пипера нама приђе
Народ лепшу игру виде
Пипера је играч фин-
Истренирао цео тим
Када лопта дође баји,
Тад публика само граји.
Маказице преко главе
За Пипца су мале шале.
Тако сам ја сваког понедељка доносио стихове који су се односили на тим „Слободе“. Због тога је професеор Паја увек био расположен и давао нам добре оцене.
Али једне недеље кад сам обично састављао стихове, нисам могао да их срочим. Покушавао сам на разне начине, али нисам успео. Ту ноћ нисам ни спавао. Мислио сам шта ће рећи моје друштво из разреда кад чују да нисам написао стихове. Рећи ће ми да нисм хтео и да сам издајица. Изјутра сам се спремио и пошао у школ. Био сам ко покисао. Изађем ја из куће и сретнем мог комшију Милоша који је имао надимак „Прке“. Он је играо левог бека за „Слободу“. Био је веома оштар , али фер фудбалер. Кажем ја њему: „Добро јутро“, а он ми отпоздрави. Тог трена дође ми нека инспирација да напишем о Пркету стихове. Извадим свеску и оловку и на ташни напишем стихове. А стихови били ови:
Мој комшија Прке бек
У игрању није мек.
Ког удари, он се клати
Ал му ипак зајам врати.
Улетим ти ја у учионицу као да сам избачен из катапулта. Сви се зачудише јер до почетка часа имало је још доста времена. Показах другарима стихове, а они ће мени: Професор Паја је болестан. Данас код њега нећемо имати час.“ Осећао сам се јадно. Целу ноћ нисам спавао, а оно немамо час. Ипак сам и даље састављао стихове о „Слободи“. То ми је ушло у крв. Професор Паја после извесног времена отишао је из Ужица. Свима нам је остао у дивном сећању.
