Тај соко, иако је слетео у Ужице из далека, постао је ужичка легенда. Биста му се данас налази испред ужичке Гимназије. Помињао сам га више пута у својим приповедањима на ужичанственом порталу незаборава.
Најчувенији ужички соко, Јосип Јехличка, је рођен 12. септембра 1891. године у Холетину, срез Хлинско, у земљи Чешкој. Од раног детињства се бавио гимнастиком и другим облицима физичке културе. Са седмнаест година, иако премлад, без права на соколску књижицу, постаје соколски предњак. Већ 1907. године, као најбољи предњак, учесник је првог Свесловенског слета у Прагу. Те ране године, испуњене радом и тренингом, остају као најлепше у његовом сећању. За две године завршава течај чешког Соколског савеза, а већ идуће, 1911. године, на позив министарства стиже у Ужице као наставник гимнастике у Гимназији. Гостољубиви Ужичани топло и срдачно су примили младог чешког инструктора који је и сам заволео нову средину, тако да више никад није ни помислио да напусти свој “други завичај”. У Ужицу је засновао породицу и провео готово читав живот.
Поред редовног рада у Гимназији, 20. Марта 1911. године, Јехличка оснива прво ужичко соколско друштво и врши дужност гимнастичког начелника велике области, која се простирала од Шапца и Ваљева, преко Ужица до Прибоја. У сећањима Јехличке то је изгледало овако:
“ На малим брдским коњићима разносили смо књиге. Ишли смо пешке и по селима и по околним местима, одржавали и јавне приредбе, оснивали друштва и пропагирали физичку културу. Добровољним радом и новчаним прилозима подигли смо и свој дом, стециште напредне омладине Ужица.”
Овака активност Друштва је утицала је на то да ускоро мала сала ужичке Гимназије ни издалека није могла задовољити потребе Друштва, а бетонирано гимназијско двориште није погодовало атлетици и спорским играма. За ужичко соколско Друштво приоритет је био подухват изградње сопственог фискултурног дома. На захтев Управе друштва, начелника Јехличке, општина додељују место у пределу града званом Међај. План за овај дом урадио је инжињер Голденер. Међутим, општина мења одлуку и додељује нову локацију за дом у јужном делу града, поред пута за Златибор, где се “Соколана” налази све до 7. априла 1974. године када је, на на опште негодовање и жалост већине Ужичана, неразумном одлуком надлежних, порушен због, наводног рашћишћавања простора због доласка пруге Београд – Бар.
Али са ове срамне епизоде, из историје Ужица вратимо се много пријатнијој теми: деловању Јехличке, његовом ауторитету и знању. Ужице постаје седиште жупе захваљујући најјачем друштву Сокола у овом делу Србије. Истовремено рад друштва се обогаћује новим садржајима, чему доприноси и оснивање сопственог оркестра, који је егзистирао све до доласка војне музике у Ужице.
Јавним часом ужичког Соколског друштва обележен је и долазак првог воза у Ужице 1912. године. А, из сећања Јехличке, сазнао сам да су сви гости који су допутовали овим возом присустовали јавном часу, који су још дуго времена хвалили. Раст друштва осећао се из дана у дан, а његова величина се може најбоље изразити и његовим именом, будући да је тада наступало под заставом “Душан Силни”.
За све успехе у том времену на пољу физичке културе ужичкога краја, па и западне Србије, одлучујућа је била активност и стручно знање Јосифа Јехкличке. Непредвидиво брзо стварао је армију вежбача која је, путујући од места до места, пропагирала гимнастику. Јехличка је први обишао Нову Варош, Пљевља, Чајниче, Горажде, Пријепоље, Вишеград, места у којима се до тада није знало за тај вид организовања. И у позним годинама свог богатог и стваралачког живота, Јехличка је истицао да су то били дивни тренутци његовог живота. По обичају, није причао о томе како је било тешко радити под условима кад није било најосновнијег и кад се тај рад није признавао. Међутим, Јехличка је заволео Ужице и Ужичане. Желео је да подиже домове у којима би се несметано посветио раду на физичком васпитању младих. Уложио је велики труд и резултати нису изостали, углавном његовом инцијативом и личним залагањем, подигнуте су соколане у Ужицу, Новој Вароши, Прибоју, Вишеграду, Ариљу и Сјеници.
Повремено одлазећи у свој завичај, једва је чекао да се врати међу ужичка брда, где га је чекала младост жељна знања. Стотине младих људи, његових ученика, настављало је широм земље рад на пољу физичке културе, и у самом Ужицу. Од мог оца Влајка Ковачевиће, првог ужичког ДИФ-овца, све до средине деведестих, је било неколико десетина професора, наставника физичког васпитања који су расли под његовим утицајем и стицали љубав према свом позиву. Пуних педесет година Јозеф Јехличка радио је под мотом: “Не снага која кладе ваља, већ упоредо развијање телесних и умних способности”. Када је 1958. године кренуо из Ужица са својом старом Башом да остатак живота проведе са унуцима у Београду, пратиле су га стотине ученика у чијем сећању остао Јехличка, са сузама у очима због растанка са градом који је необично волео и у коме је цео радни век провео радећи “ни на корист ни на славу” , већ искључиво из љубави према свом позиву и људима.
Соколана је срушена. Биста Јехличкина стоји, ту међу Ужичанима. Остала је легенда о првом соколу и ужичкој Соколани, ужичком храму спорта и културе. Ужичанствено ће сачувати успомене, а можда ће некад овај град, ако се стекну услови, направити и реплику Соколане за сећање на бројне понајбоље генерације Ужичана.
