Један од чувара ужичких сећања, Александар Лале Милосављевић, писао је о Соколани:
“Кад су соколи пошли у анале, дошла је нова ера после победе над фашизмом. Дошло је време када се чини да нам је небо, у свему на дохват руке. Низали су се успеси Друштва за телесно васпитање “Партизан”. Водио га је неуморни Јехкличка у Соколани. Дуговек је био тај јединствени чех, пун полета који је тако успешно преносио све на нас. Видим његову стамену појаву. Педесетих година професор је био ближи трећем добу него ли средновечности, али његов атлетски торзо, његова глава и врат као у камену клесани, па и читав темељни стас, све вас то опомиње да све што хоће, он и може. Још увек би изводио најтеже гимнастике као у својој младости.
Кад би нас, своје ученике гимназијалце, на почетку часа одсеченом командом – Збор! – позвао у обичајну врсту, свеједно где се ко у том тренутку назао, за тили час би се установила беспрекорна врста. Затим би уследила нова команда: – “Мирно”! – Толико одсечена да би то одзвонило ефектно и скраћено. Пре је личило на мирн” – без “о” на крају, са јаким акценатским нагласком и гласовитим ударом на првом слогу. Стизало је до вас са извесним рефлексом попут оног какав је кад тргнете руку да се неопржите. Е, потом би настала једна кратка пауза да професор сагледа како је ко зааузео став мирно. Ономе ко је обешених рамена сигурно се непише добро, а био бих одмах запанћен. Најпре би га професор прекороио: – “како стојиш, као каква баба!? – И даље у једној реској дикцији попут својих команди. Некад би нас при тим примедбама засмејао карикирајући сјајно бабински став.
А онда би следило пеглање момка који није успевао да се ваљано усправи и затегне рамена. Професор би му своју леву руку поставио преко груди, а подлактицу десне међу плећке, па би га издигао једном снажном кретњом у вис. После ове “пегле” момак би чак и плећке стављао и прсао се више него што је потребно заузимајући став мирно. Верујем да се многи и сада људски затегну при помисли на професора Јехличку.
Та незаборавна Соколана читава једна ризница, рекло би се разнородног, а разбукталог емоционалног блага. Сетимо се Матинеа, оживе сећања како су ту започињале симпатије, чежње велике и мале љубавне радости, али и љубавни јади… Бојим се да скалу тих емоција нико није исказао до краја, ни музиком ни поезијом. У једно сам ипак, сигуран. Многима је застајао дах у пространој дворани наше Соколане.
Нешто вам се догоди са дијафрагмом када је на помолу љубав. Лецне вас слично као пред испит трема, али снажније, и то се на вама види. Види се у оку. Сам је бог одвојио да се та Соколана нађе у подножју Малог Забучја и да се из ње лако, а вешто, кришом а неприметно, можда оде на тајни пут према Великом парку. Разуме се, негде у сутону. Ако нисте успешни, онда ће се наћи нова могућност после игранке, да прати девојку. Нађићете какво стеновито место и украсти пољубац. Соколана је најпре постала храм Богиње Талије. Ту је отпочело и своју уметност професионално позориште у Ужицу. Позоришна Соколана трајала је до 1948. године, када је сјајна позоришна трупа са са својим управником, ерудитом и етиком, Недовићем, сели у простор дотадањег биоскопа ‘Луксор’.”
