Од уметника из Ужица најређе су оперске диве, за сада само две, а једна од њих је Тања Обреновић. Сећам се Тање Обреновић када је желела да буде балерина. Била је сасвим мала девојчица, која је долазила у Омладински клуб где сам тада радио, као музички уредник, на школу балета. Та балетска школа је отворена при Омладинском клубу и водила је примабалерина Даринка Првуловић, од миља звана Даца, а школица “Балетска Дацина школа”. Даца је била једна прелепа жена, прави професионалац у својој професији. Када сам могао, а имао сам доста обавеза, увек сам се нашао Даци да помогнем да часови буду квалитетнији. Пуштао музику на озвучење дискотеке, што је радовало мале балерине. Више су волеле да вежбају уз добар звук, него уз Дацин касетофон. Тању сам запамтио као малу девојчицу, једном сам питао Дацу која је од девојчица најталентованија за балет… “Она мала црна Тања, са крупним очима, има изузетан осећај за музику”.
У интервију, Тања Обеновић је рекла је ужичкој новинарки Звездани Глигоријевић: “Некако се баш поклопило да се у то време отворио и први балетски студио у граду, који је водила београдска примабалерина Даринка Првуловић. Она временом постаје вредан и неодвојиви део мог живота до данашњег дана… Наравно да сам брже боље потрчала на аудицију, мало свесна себе, али потпуно решена да остварим свој сан. Имала сам скоро шест година. Исте године учитељица из забавишта, Вера Судзиловски, приметила је моју занесеност музиком и решила да ме „баци у ватру“. Певала сам на прослави ужичког позоришта. Доста дуго трајала је борба за шта се одлучити, па сам у међувремену завршила клавирски одсек у нашој музичкој школи, затим теоретски одсек у средњој школи „Мокрањац“, где сам истовремено похађала и одсек за соло певање. Након завршеног теоретског одсека на Факултету музичке уметности у Београду, коначно сам схватила да је певање моја једина страст и да морам студирати још један факултет. И ево, скоро на половини живота на ред је стигао и докторат.”
Кућа у ужичкој Клисури у којој је одрасла ужичка оперска дива Тања Обреновић доминирала је деценијама овим делом Ужица и била средиште овог дела Клисуре. Ту је био највећи промет због продавнице и раскрснице већег броја улица. У приземљу деценијама је радила продавница, која је носила име “Клисура”. Према ужичком истраживачу, историчару уметности Александру Тошићу, то је једна од најстаријих кућа Ужицу, коју је изградио, исте године када је у пожару 1862. године страдало Ужице, занатлија Милош Радуловић (1827-1907), отац Радише Радуловића (1867 – 1963), који је годинама радио у општинском суду. Касније кућа је била позната као “Стојкина кућа”. У њој је живела Софија Стојка Радуловић, са братом Илијом, највероватније Радишина деца и наследници.
Сојка није имала деце, па је усвојила девојчицу Миру. Била је једна од оних силних ужичких жена коју су познавали и поштовали сви Ужичани. Између осталог, волела је мачке којих је њено двориште било пуно, па тако и комшијске деце која су се играла са њима. Мира када се удала је узела мужево презиме Обреновић. Софију – Стојку звала “тетка”, а њена ћерка Тања и њен брат Срђан бака. Обреновићи су живели у “Стојкиној кући”. Сојка је преминула 1974, на дан своје славе, Св. Јован у 74-тој години, а њен брат Илија неколико месеци касније. Мира их је наследила, и породица Обреновић наставила је да живи у “Сојкиној кући” у слози и радости. Тања Обреновић се са пијатетом сећа тих дана:
“Сећања на родни град увек ме везују за мирис свежих кифлица које је мама месила или прженица које смо традиционално доручковали недељом. Наша кућа увек је била препуна драгих особа, добре атмосфере, музике и песме, без неког очигледног повода, већ чисто добре забаве ради. Одрасла сам у позитивном окружењу пуном љубави, у кући која је једна од најстаријих у граду, чувена Клисура, окружена баштом и цвећем. Пре него што сам се заинтересовала за музику пела сам се по дворишној јабуци и вишњи, а истовремено облачила балетске хаљине, које су специјално прављене за мене. Родитељи су били јако музикални, па сам у старту добила адекватан увод у професију којом се бавим. У Ужицу се све десило, прве љубави, прва разочарања, први сусрет са опером и балетом… иако сам уписала средње музичко образовање у школи „Мокрањац“ у Београду, са само четрнаест година…”
