У Србији пре 200 година законом је уведена школска обавеза. Правила дисциплине и саме наставе су била веома строга, задржала су се чак до шездесетих година 20. века, иако то закон није тражио. Ужичка Прва основна школа претходница је свих основних школа у ужичком крају. Изграђена је 1884. године на месту турске метресе. На крову пре изградње спрата био је смештен мањи дрвени торањ са школским звоном, које је обележавало почетак и крај наставе, које се чуло у целом Ужицу. Тако су сви знали кад су у школи часови и ако виде неко од деце на улици да је побегло са часа, одмах би га водили у школу. Кажњавање прутом била је уобичајена појава. Ђаци су морали да седе усправно са рукама на леђима или длановима на скамији. Смели су гледати у теме онога испред њих, причати само кад их неко нешто упита. Дечаци и девојчице су ишли у полно раздвојене разреде све до почетка 20. века. Оцењивали су их исто оценама као и данас од 1 до 5. Учили су Матрњи језик у коме се оцењивало читање и правопис, страни језик, математику, географију. Учили су лепо писање (краснопис), цртање, ручни рад, нису смели писати левом руком. Свако слово у лепом писању имало је тачно одређен број дебелих и танких линија. Учили су веронауку, грешни и немирни су добијали ударце брезовим прутем по длану. Физичко кажњавање је укинуто кад и веронаука, после Другог светског рата. Умето шибе уведени су укори.
Ученици су седели у скамијама. Скамија је намештај у комплету за седење и писање, од пуног дрвета, чије се седиште није могло приближити столу. У њој су ђаци седели „усправно“ држећи руке на леђима, док би слушали учитеља, наствнике и професоре. Ученици су до 20 часова смели бити на улици. Ако би били затечени касније, сутрадан би били кажњени. У Ужицу, вероватно и у другим местима, професори и ученици пре Другог светског рата нису шетали истом страном улице.
Укори су део школовања и моје генерације из педесет и неке, укор разредног, директора, укор наставничког већа. Укори разредног су се уписивали у ђачку књижицу, што је сманивало оцену из владања. Укор директора и наставничког већа се уписивао у школску књигу – дневник школе. Књигу би носили од одељења до одељења, ученици би стајали и саслушали ко је кажњен. Најтежа казна је истераване из школе. Обележени ђак са јединицом из владања је у основној школи морао да се упише у другу школу, некад и у неком околном селу, која је била подалеко, чекала га је и нова средина где није био добродошао. Цепањем СФРЈ и повратком веронауке у школе у неким суседним државама поново је уведено физичко кажњавање непослушних ђака.
Правила су се односила и на одевање. Ђачићи у Старом Ужицу су до петог разреда носили кратке панталоне, а зими дуге чарапе. Породице бројне, деце много, брзо расту, панталоне скупе, па се овај обичај задржао до педесетих година. Неко време ђачићи до четвтог разреда су носили шајкаче са месинганим ознаком разреда. Нешто дуже су се задржале школске шапке, које су биле обавезне у вишим разредима, средњој школи и због правила бонтона, да се скине капа и поздраве старији. На шапки се налазио месингани број, који је одавао у који разред иде ђак. Ђачке шапке су ношене до 1956. године. Девојке су носиле беретке такође са месинганим бројем разреда.
Моју генерацију су закачиле школске униформе, у „Душану“ то је за дечаке нека врста блејзера тамно плаве боје од јефтиног памучног дебљег платна, са грбом школе лево на џепићу, на коме је био пирамида, споменик на Кадињачи са два лика дечака и девојчице. Све док нисам пошао у други разред Гимназије, да се носе фармерке на наставу било је забрањено, чини ми се до 1973. године. Сматране су одликом капиталистичких земаља, па самим тим и знак непоштовања институција. Девојчицама и девојкама је било теже, јер све које су ишле у основне и средње школе носиле су „школске кецеље“, такође од јефтиног материјала тамно плаве или црне боје, једноставно скројене, а носиле су се преко друге одеће тако да она није смела да вири испод кецеље. Сећам се да су их девојчице украшавале белим крагницама које су им баке кукичале. У неким школама је и то било забрањено. Иако је говорено да је је намена кецеље да штити скупљу одећу, у ствари оне су смишљене да се не виде социјалне разлике и спречи модирање деце из добростојећих породица, најпре партијских функционера.
У првом разреду се писало на малим таблицама, црне боје са извученим линијама. Уз таблицу је постојала писаљка, посебна танка зашиљена тврда креда слична оловци. Уз тај прибор је ишао мањи сунђер, којим се могло брисати написано. Моја генерација која је пошла у школу 1959/60 школске године, није користила таблице, јер је прошла послератна криза да нема папира као 1957. године. У другом разерду се писало пером, које би се умакало у мастило. Перо од метала би се трошило, па је могло заменити перо које је би се стављало у дрвену држаљу. Тежило се „Лепом писању“ у предмету српскохрватски језик, што је заменило некадашни Краснопис у прва четри разреда основне школе. Остало се писало дрвеним оловкама које су се зарезивале резачем, што је мени остало као навика и дан данас. Хемијске оловке нису постојале до шездесетих година, а и када су се појавиле биле су реткост, њихова употреба је била забрањена дуже време. Пенкале су биле скупе и ретке. За техничке цртеже се користило редис перо, а уместо мастила туш. Оловке и пера, зарезач, гумица су се држали у дрвеној кутији која се звала перница. Ја моју чувам дан данас и у њој држим прибор за писање.
Дуго времена су постојале рачунаљке за разломке, велике које су биле део инвентара сваке учионице, и мале. У моје ђачко доба, мале су биле део школског прибора, које је имао сваки ђачић.. Циљ је био научити децу бројеве, сабирање и одузимање како би једног дана знали сами, првенствено да воде сопствено домаћинство.Ручни рад, тј. предмет Ото и Домаћинство, учили су и дечаци и девојчице. Било је повезано с цртањем, јер су ученици обично морали прво израдити нацрт, а онда по њему вести или направити модел од папира, дрвета или гвожђа.
У скамији сам сам седео све до другог разреда Гиманзије, када је школа у време директора Пашића реновирана и модернизована. Задржале су се само оне веће за три ученика у кабинету физике провесора Васовића-Миша Васа. Скамије су биле од пуног дрвета, тешке и гломазне, испод плоче за писање имале су преграда за школске торбе, књиге, као и друге стварчице, нпр „Политикин забавник“ што наставници нису смели да виде. На плочи је постојало удубљење за оловке и пера и удубљење за флашицу са мастилом. Плоча је била под нагибом, па ако би се оловка спустила ван предвиђеног удубљења, скотрљала би се на под од грубо обрађених подебљих дасака, патос, обично премазан неком врстом разређеног катрана. Неки су то звали лућум или како већ?
Током мог школовања, долазак учитеља, професора, или старије особе током часова у учионицу поздрављан је устајањем у знак поздрава. То је важило и за средње школе. Сваке недеље два ђака су били „редари“, а њихов посао је био да оперу сунђер, обришу таблу и да на почетку часа реферишу професору или учитељу ко није на часу. Постојали су и дежурни ученици у главном улазном ходнику школа.
Пушење је одувек било забрањено. У гимназији се пушило у WC-има, а ко би био ухваћен кажњаван је смањењем оцене из владања, које је водило избацивањем из школе. Алкохол у Гимназији појавио се тек седамдесетих година, нарочито на ескурзијама, била су популарана алкохолна пића… Пре тога, као и дрога, алкохолна пића су била непозната. Бежало се појединачно са часова, одувек, али организовано бежање целог одељења је почело у средњим школама шездесетих. Бежало се са часова престрогих професора, обично са часа на којем је био писмени задатак или испитивање. Бежање је строго кажњавано, зато је било на цени лекарско оправдање.
Фискултура се организовала се у школама према могућностима. У школама где су постојале фискултурне сале и терени, часови су ту држани. У школама где их није било, ишло се на околне погдне ливаде, најчешче на Ливадак, у Велики парк или на туђе спорске терене кад су слободни. Моја мајка, наставница фискултуре је цео свој радни век провела држећи часове по ливадама и туђим спорким теренима. Опрема се састојала од белих мајица и лаганог шорца. Патике су биле обавезне.
Данас, у дигиталном времену интернета, питање је када ће основци на ноставу носити само таблет или паметни телефон, уместо свески па и књига. Некада су се на таблицама писали и домаћи задаци, једна од пакости била је некоме избрисати домаћи… У данашњем времену се уместо сунђера користити “делите”. Суштина ђачких пакости је остала иста, иако се много тога у школама променило.
