Чланак је писан уз помоћ сећања старих Ужичана.
Са Вањом сам разговарао давних деведесетих у бифеу ужичког позоришта, а и 2000. године, када је већ био у пензији. Његова сећања су драгоцена, а Вања је био посебна личност, другачији од оних других „обичних“ грађана. Помогао је мојој тежњи да сачувам од заборава разна времена Ужица. Посебно ме занимало време кад је Ужице имало 7-8 хиљада становника, када су се сви познавали и ценили. Деведесетих нас је у Ужицу било близу 80.000 а данас као да смо преполовљени. У то време када сам снимао Вању диктафоном, редак је био Ужичанин који га није познавао. Замолио сам Вању да се у својим сећањима врати у детињство, у време када су у Ужицу биле ретке породице са мање од троје деце.
Али причу о Ивану – Вањи Судзиловском ипак ћу започети од његовог оца Всеволда Ивановича, који је у Ужицу био сликар-професор ликовне уметности. Всеволд је син Ивана Судзиловског, руског кнеза племићког порекла. Рођен је 1904. у Сувлаки. После октобарске револуције имао је 16 година када је дошао је у Југославију као емигрант 1920. године и смештен је у Сарајеву у Дому ратне сирочади. Ту је завршио гимназију, а после тога се уписао у уметничку школу у Београду. Истовремено је радио по кафанама као конобар, па и физички радник, неко време је радио и у каменолому. Сликарство је дипломирао 1927. године и из Београда отишао и радио као професор цртања у Горњем Милановцу, Бјелом Пољу, Чачку… Године 1930. оженио се Ологом, која је рођена у Горњем Милановцу, 1912. године и дошао у Ужице. Постоји запис да се жена Всеволда Судзиловског Олга, 1947. године појављује у Ужицу као чиновник – помоћни финансијски манипулант Грађевинског предузећа „Шарган“. У посебној рубрици тада је записано њено социјално порекло: „ситна буржујска породица“.
Всеволд је у ужичким средњим школама предавао цртање до јесени 1944. године. У време Ужичке републике у јесен 1941. је урадио неколико мономенталних портрета вођа светске револуције. Његове сликарске радове Ужице је видело тек 1971. године, на изложби „Надежда и савременици“. Међу петнаест аутора који су били представљени на изложби у ужичком народном музеју, велику пажњу привукло је Всеволдово платно које је носило назив „Ужичка плажа“. На њему је приказан крај лета, небо изнад Ужица као изнад Ел Грековог Толеда, назире се безобална Ђетиња у ниском водостају, скрива се у шљунковите рукавце…
Током окупације Всеволд је предавао ликовну уметност у Гимназији и Учитељској школи… Септембра 1944, уочи ослобођења на врата стана Судзиловски закуцао је младић кога је Всеволд препознао као свог бившег ђака из Чачка. Он га је упозорио да руски војници у Чачку стрељају руске емигранте белогардејце… Иако није био учесник рата и није имао разлоге да се осећа угроженим, ипак знајући је да црвеноармејци могу да буду немилосрдни, те ноћи се поздравио са ближњима и са једним љотићевским корпусом и члановима њихових породица стигао у Немачку. Године 1979. умро је у Немачкој у Бохлту 1979. године. Његов син Иван, који је носио дедино име, а Ужичанима био познат као Вања, предавао је музику у ужичким школама и важио за шмекера у ужичким боемским круговима зван „Маестро Вања“. Вања је запамтио очев опроштајни загрљај…
Вања је одрастао ту код Зрњове и Драгове воденица између „Јазова“ на Златиборском путу на Забучју, сећао се са сетом распуста и места где су деца из његовог комшилука проводила највише времена, Различит узраст им није сметао, али је постојала јасно правило – млађи су морали слушати старије. Тих година посао у Зрњовој воденици је „водила“ тетка Миља, а помагали су јој синови Миле, Марко и Мијо… Ту је нешто старији од њих становао и Вања Судзиловски са мајком Олгом. Вањини савременици, нешто млађи дечаци, су га запамтили по руском презимену, што их није много занимало, нису се интересовали за његово порекло. Сећали су се да је мало храмао, али му то није сметало да их лако стигне ако су му нешто скривили, или их истера из Драговог јаза, ако би пожелео да се купа истовремено. Ако не би изашли, скочио би и обучен у воду и као почињао да их „дави“, па су касние бежали из воде кад се Вања појави. Док се Вања купао клинци би трчали у воденицу да их тетка Миља измери на великој ваги или започињали неку нову игру. Ту поред воденице сељаци су остављали запреге, на којима су дотеравали жито на млевење и припињали коњиће и магарце у хладовини врба и багремова, док им се жито не самеље, а они покупују потребштине на оближњој пијаци. Вања и остали клинци су им потурали старе новчанике завезане кончићем, повлачећи их кад се сагну да их узму или остављали кесе са песком, које би они кришом стављали у торбу… Вањино друштво са уживањем би пратили њихово разочарење кад кријући провере њихову садржину. Све то из прикрајка би посматрали, водећи рачуна да на време да могу да побегну. Понекад су припетим магарцима стављали коњске мушице под реп, а они су се раздражени џилитали збацајући самаре са себе и ваљали се у прашини да се ослободе уљеза.
Вања је био нешто старији од њих, у тим њиховим враголијама није учествовао, али је, сазнавши из књига за борбе петлова у неким земљама света, организовао и у Ужицу прве праве борбе петлова. Како је тада свака кућа имала двориште и башту са обавезним кокошарником, почели су клинци по целом Ужицу одгајати своје љубимце, па су борбе петлова биле свакодневница. Прави лепотани кокошијег царства су припремани за заказане мечеве, а нису изостале ни опкладе, па ни бучна навијања. Најжешће борбе како се Вања сећао су одржаване у Тановића дворишту, где је висока ограда која је спречавала петлове да побегну, а дечија публика начичкана около бодрила је своје фаворите: „Побеђени са опуштеним крилима се шћућури у ћошку, а победник га кљуцне још који пут да се зна ко је јачи. Мој певац је дуго био најачи, али га је са трона скинуо Шмакин ’Гаћо’. Борбе петлова су дуго биле наша забава“, са сетом се сећао Вања „Лепи“…
Тих година Вањине младости биле су честе фудбалске утакмице између појединих делова Ужица, па је екипа Златиборског пута имала запажене резултате. Имали су доста добрих фудбалера али одласком Мила Филиповца у Београд екипа је остала без голмана. Неко време га је успешно заменио Рако Суботић који је позајмљен од „Луњевице“, али кад је Вања једном стао између статива више га нико није могао заменити. Прозвали су га Лав Јашин, како због добрих одбарана, тако и због његовог руског порекла.
Опробао се Вања и у хипнози. Где је ту вештину „изучио“ нико није знао, али су му другари из краја били медијум. Вања би изговарао „чаробне речи“: ти спаваш, ти спаваш, они би се правили да су заспали и тако хипнотисани испуњавали његове команде. Кад сам бележио њихова сећања ни они ни Вања нису знали да кажу ко је кога више фолирао. Да ли он њих или они њега, углавном обострано су се забављали.
Време ништа не може зауставити, прошле су године детињства и враголија, свако је изабрао оно што је волео, или што је морао. Вања се посветио музици. Предавао је у ужичким школама музичко образовање многим генерацијама, а у слободном времену свирао за своју душу. Свирао је на матинеима и са многим оркестрима на средњошколским игранкама, школским игранкама, приредбама, свечаностима, академијама и културно уметничким друштвима, успешно руководећи и диригујући основаним хоровима. Сећам се Вања је био посебан, елегантан са лептир машном и фраком подсећао је на велике европске музичаре. Било је право уживање у вечерњим сатима у свечаним салама бољих хотела слушати његове интерпретације руских песама „Каљинке“, „Подмосковске вечери“, „Рабињушка“ а и Вивалдијева „Четири годишња доба“ или Шопенове „Полонезе“.
Имао је времена да са пробраним друштвом одигра партију покера, санса или преферанса, а његови партнери су са поносом истицали да је у игри прави џетлмен и каваљер. Остали су незаборавни ти дани детињства и време младалачких дана и ти људи које смо волели, па није неко чудо што их сврставамо међу оне које називамо легендама. Те 2000. године, када сам са Вањом „Лепим“ разговарао, био је у пензији. Писао је књигу о градњи виолина, правио их, конпоновао. Био је десетак дана раније у Вишеграду, где је 5 месеци бесплатно спремао 4 хора и 105 дечака и девојчица, учио их да свирају на хармоници, гитари и синтисајзерима. На тај начин је учинио да деца на тренутак забораве на рат и да су им родитељи у првим борбеним редовима. За тај рад добио је захвалницу Вишеграда… Иза Вање је остао син Александар Саша Судзиловски, двоје унука… Саша ради у народном позоришту, а у слободном времену определио се за лов и риболов…
Тања Обреновић: „Његово умеће свирања на клавиру било је испред времена у коме је живео и радио. Био је господин, музичар и музикант. Увек добронамеран и благ. Његова дивна супруга, моја васпитачица, прва је открила мој певачки таленат. Први наступ, када сам имала пет година, био је у позоришту у Ужицу,уз клавирску пратњу професора Вање. Незаборавно.“
Милош Познановић: „Једна анегдота: Радо смо одлазили заједно на пиће код Мачка у “Сивоњу.” Једном приликом, ваљда сам ја био на реду да платим, питам пријатеља Вању шта ће да попије. А Вања као из топа каже: кафицу, воткицу и швепсић. Мића Буров наслоњен на шанк коментарише са Мачком: добро је што Мишо није питао Вању шта ће да вечера, надрљао би. Наравно Вања је био џентлмен и када је плаћао…“
Милан Мирчић: „Вања је свирао више иструмената. Добар слухиста за све што чује одсвирано има ли који тон фелер. Син није по тој линији на њега.“
Стојан Филиповић: „Лепи Вањушка био је пун бисера. Свира у ресторану хотела са виолинистом. Забране му шефови да конзумира алкохол. Он у клавиру уштека флашицу руске вотке и помало цуга. Било је задовољство са њим се дружити.“
