Идући са Рајских отока кроз тунеле ћирине пруге, прошавши поред “Велике бране”, стигли смо до прве ужичке долине зване “Турица”. Ову фотографију је направио мој отац Влајко Ковачевић 1958. године. Слично је изгледала и пре Другог светског рата, ако замислимо да нема фабрике “Предионице”. “Предионица” је била у склопу Ткачнице, која после Другог св. рата носи име “Цвета Дабић”. Десно гледајући наспрем фотографије видимо Златиборски пут, испод доле при дну фотографије трећу ужичку хидроцентралу. Турица је део Ужица са супротне стране од Теразија, идући ка Волујцу. Ту су пре Првог светског рата живели Јокановићи, а позната је била и по кући Буљугића и Дедове куће, у којој је била кафана звана “Дедовина”. Делове изнад Турице пре Другог светског рата нико није насељавао. Котлина Турица тада је била веома плодно земљиште које је хранило Ужице. Ту су били познати баштовани, који су производили поврће на својим приватним имањима. Земљиште је било веома плодно, због честог плављења Ђетиње. Турица је била једна велика башта и “служила” је за гајење поврћа, ту је било и велико купусиште, чији су најпознатији одгајивачи били Остојићи и Јокановићи.
Према административној подели, села која су припадала Буару данас припадају месној заједници Турица. То су: Бјеле воде, Оскоруша и Сињевац. Бјеле воде се простиру у средњем делу Волујачког потока, испод Спасовњаче, које је место окупљања народа народа “заветине о Спасову дане”, и кречњачког узвишења Градине. Овај део села назван је по различитим изворима на кречњачком земљишту, тако да је топоним истог порекла као и Бела Земља, односно потиче од беле боје геолошке основе на коме се село простире.
Оскоруше је туричко село које се простире западније од Бјелих вода, а топоним је настао по старој врсти крушке – оскоруше, која је данас ретка, па је постојање једне веома старе воћке, постало обележје ове локације и служило мештанима као орјентир.
Сињевац је село на западном ободу туричке котлине, смештено испод стеновитог одсека, којим се завршава површина Поникава. И овом месту је за назив била геолошка основа, која се састоји од сивог кречњака. Придев “сињи” обично народ употребљава кад је неко мучно стање у питању. Овде је највероватније разлог живот на “сињем камену”. Ова сва три топинома Турице су млађа по настанку, јер се у турским записима не помињу.
“У Турици су живели Дедовићи, Рацо и Добро, испод имања Остоића. Један је био дебео, а други мршав”, сећали су се стари Ужичани.
Равница Турице се постепено диже и претвара у мање и веће брегове, који на крају чине читав сплет брда и увала кроз које су протицали планински потоци. Кроз Турицу са десне стране, гледајући према Ужицу, ишла је “ћирина пруга”. Ђетиња је текла већином средином котлине, а пут према Бајној Башти кроз Волујац је ишао десно на фотографији. Било је то прелепо место, нарочито ливаде на Сињевцу, које је пресецао чист и бистар поток. Покретао је и витлове Јокановића воденице, пред којима су увек стајала понека кола са воловима, којима је довежен кукуруз за мељење. Ту је била расцветана, мирисна, обала потока на коме су волови везани за руду са скинутим јармом, да се одморе, жвакали положену, тек покошену траву, коју им је увек давао стари воденичар, а њиховим власницима и осталим посетиоцима густо кисело млеко као послужење.
Шта може да се каже о имену Турица? Наравно да прво помислимо на Турке, да име овога топонима има везе са њима. Можда, али сам убеђен у једну другу тврдњу коју је поменуо др. Илија Мисајловић, у свом раду о ужичким топонимима. Он је 1984. године објавио у Ужичком зборнику свој рад о топонимима селима ужичкога краја, где се помиње и Турица. Између осталог он помиње праговече “тур” и женку “турицу”. То дивље говече је живело на овим просторима. Велика крда су се кретала слично крдима бизона, тражећи места са најбољом травом, водом, а обично су то биле речне долине. Плодна долина Турице била је идеална за њихову пашу. Највероватније су се дуго задржавали и засигурно су били ту и пре доласка људи. Пре Келта, Римљана, Словена. Наравно, све време су били ту, и у време Војиновића – Николе Алтомановића.
Како је изгдало праговече тур? Доста сам времена провео вођен радозналошћу у потрази тражећи неки цртеж. На описе говечета сам наилазио, али на цртеж нисам наишао. Пре неку годину, листајућу Оксфорд школску енциклопедију, наишао сам на цртеж, чак и податак, које је године Тур нестао. То се догодило 1627. године. Уметник је урадио цртеж према описима и цртежима савременика као пратећи цртеж уз текст “Изумрле животиње и биљке”. Скенирао сам део цртежа где се види говедо “тур”, због оних најрадозналијих који верују у ово објашњење.
Било је то 2006, још увек сам био директор у ТВ5, када је у моју канцеларију у Кнеза Лазара 7 ушла госпођа Милка Гардић. Испричала ми о предратној Турици, својој мајци која је радила код Дедовића и нада све извадила пар занимљивих и вредних фотографија. На овој фотографији су жетеоци у Турици, млада жена трећа с лева је мајка госпође Милке. Интересантна фотографија где је пшеница посађена на њиви уз Ђетињу, а горе суре, нама Ужичанима познате, стене околних брда.
Ова фотографије потврђује и сећање из детињства Рада Ковачевића, који се родио у Турици 1933. године. Иначе, Радов отац Милија је родом из Шљивовице, био је жандарм у Рогачици, а као млад пензионер се преселио у Ужице. Био је то строг, али правичан човек, ипак весељак. Звали су га Злајо. У Турици Злајова шесточлана породица је становала код познатог Ужичанина, Миломира Божанића, званог “Сенатор”. Он је био веома познат по својим проналсцима. Кућа му је била у близини тамошњег гробља.
Раде Ковачевић се сећао: “У то време пред Други светски рат, сем што је Турица била ужичка житница, била је и права велика башта са разним поврћем. Издвајале су се главице купуса као некакве зелене фудбалске лопте. У њивицама уз Ђетињу расло је жито, сећам се веселе песме жетелаца. У време зрења жита, ноћу жмиркавих свитаца… У тадашњој Турици било је само неколико кућа. Ту су живели Остојићи, Караклићи, који су се бавили земљорадњом, затим Ружа Пантовић, са братом, у кућици преко пута Обрадовића, и бројна породица Дедовића. Данас је ту насеље величине некадашњег Ужица.
У ‘Дедовини’ која се простирала преко Теразије све до данашњих солитера у улици Вука Караџића, некадашњој Босанској, било је “Кукуризиште”. Између редова кукуруза су сејане тикве, пуштале вреже на позидама и висиле као какви огромни лустери. Деца су их кидала, играла се са њима, котрљала их по калдрми. Од њих је правила замке за птице или маске које би стављала на главу, увече плашили пролазнике палећи свеће у тиквама, са отворима за очи и уста, које су личиле на људске лобање изрониле из земље.
На Дедовини је била и кућа Маринка, који је продавао поврће на ужичкој пијаци. Дедовићи Рацо и Добро су живели у Турици, испод имања Остојића. У сећањима Ужичани помињу да је један био дебео, а други мршав. Да су у Остојићима били Радован и Ране звани Вајда. Вајда се бавио и рабаџилуком. Кад заврши посао, попио би коју чашицу у ужичким кафанама. Кад се враћао кући у Турицу, заспао би, а коњи би сами довозили кола кроз чаршију и ‘Бајнобаштанском џадом’ (џада, турцизам значи: путем) све до његове авлије (авлија, турцизам значи двориште)”. Ту, у некадашњој Остојића кући, 2005. године, само је живела Љубинка Буба Остојић.
На другој фотографији коју ми је донела госпођа Милка Гардић је Дедова кафана у Турици у то предратно време. Испред, на прагу, Дедова жена, Дедова ћерка лево и мајка Милке Гардић. Ова кафана браће Дедића Деда и Раца је била позната и добро је радила иако је била далеко ван вароши. Вероватно је то и разлог што се Турица и Крчагово нису налазили у варошкој зони. А локали, који су били ван ове зоне, плаћали су пореске обавезе у дало мањем обиму. Значи да је понуда услуга била јефтинија. Ова “Дедића кафана” нарочито добро је радила у време изградње пруге Ужице-Вардиште (око 1921-1923. год.). Кафана из које је стари Дедо механџија поникао, која је била осмишљена “за неку сасвим другачију работу”, је у ово време сем пића спремала релативно јефтину храну за пружне раднике. Ипак, тада као што се може наслутити, не започиње прича о Деду и Дедовићима. Ту причу је испричао Дејан Малековић у својој књизи “Ужички амаркорд” испод наслова: “Јавна здања за тајне љубави”, чије вам делове преносим. Може се рећи да је то у исто време и прича о првој ужичкој јавној кући за коју се зна. Нека нам некадашњи чувар сећања господим Маленковић исприча ту занимљиву причу из давног Ужица.
“Почетак приче о том “ружичастом житију” старога Ужица, одвeшће нас до познате паљевине ове вароши тј. до далеке 1862. године. Поготову, што се и пре и после пожара исти пламен није гасио у наравима и навикама многих Ужичана. Турака и Срба, подједнако. Како предање каже, горе, при врху ужичких Теразија, када се дође до и данас постојеће чесме зване “Бадањ”, па одатле, низбрдицом, сиђе на главну теразијску улицу којом је некад, вијугајући од Истанбула према Босанском пашалуку, пролазио калдрмом посут царски друм, уздизало се једно помало чудно и од самог свог века дотрајало чардакли – здање кога су сви Ужичани називали – Дедов хан. Тачније речено, овај “Угоститељски објекат” стајао је са десне стране поменуте царске џаде, а у оном смеру кад се од доњочаршиског Курлагиног раскршћа кретало према западу.
По свом необичном обличју, ова Шарена кућерина није била “ни на небу”, а исто толико “ни на земљи”. Украшена са два чардака, од којих је нешто шири и већи гледао на сам друм, а други на пространу авлију, та зграда није као остале, уз помоћ Бога и Алаха саграђене варошке куће, стајала је на својим темељима, већ у два њена боја (спрта, турц.) придржавала, или боље речено, четири сојеничка дирека, испод којих је у висини за скоро два људка стаса био потпуно празан простор. Додуше, у пролеће, па све до касне јесени, три стране тог чудног приземља и то ону уличну и оне две побочне заклањало је зеленило неке необичне лозе, која се све до крова пела уз саму зграду и у родним годинама давала, не тако обилато, али зато слатко грожђе. Ова лоза-пузавица доприносила је да и сам изглед хана, у тим осунчаним месецима, буде некако лепши и достојанственији, заклањајући олињале спољне зидове на којима се у оним каснојесенским и зимским данима могле видети трошне, црвоточне греде изукрштаног, дрвеног бондрука, а између њих, од зуба времена, одавно пожутела цигла-иловачара.
(…) Не зна се тачно ни ко је био тај Дедо и да ли он бијаше први власник овог свратишта, као што се никада дознало да ли је то чудно здање грађено по његовој замисли, или је тај несвакидашњи изглед произилазио из још несвакидашњијег недахнућа неког његовог предходника. Ипак, не може се рећи да неимар те зграде није имао неку своју дунђерску машту јер не треба заборавити чињеницу постојања она два полукружна, вештом градитељском руком извајана чардака, чијом лепотом ретко која кућа, како турском, тако и српском, делу вароши, могла подичити! Свако ко би туда прошао или у хан зашао, изгледало је као да их нека виша, непозната сила омеђила од саме, по својој дотрајалости, незавидне судбине ове зграде, винувши их, у неки њихов, само њима својствен пут према небу, отворен, слободан неограничен простор. (…) Ипак од свега што се памти у вези овог здања остало је сећање на Зулуху и њене цуре, које су с њом даноноћно боравиле у том небичном конаку. Број тих девојака никада није био исти. Они који су к’ Зулухи залазили, причали су да их је каткада бивало по 10, а понекад само 3. Обично у летњим мсецима наведено бројно стање ових цуретака бивало веће, али никад више од 10. Тада би онај доњи бестемелњи празан простор, чија су 4 дирека придржавала читаво ово здање), претварао у такозвани ладњак, по коме је бивало поређано неколико кафанских синија, а око њих ниских, по истом кругу, размештених меканих сећија. Ту, из тог приземља Дедовог хана, у касним сатима пуним месечине, могла се чути тиха свирка саза, дефа и даира, уз тијано појање, а понеки пут и рески, скоро шејтански, кикот Зулухиних девојака.
После пола ноћи обично би све утихнуло, само би дрвеним степеништем овог двобојног здања одјекивао лак клепет женских нанула заједно са снажним батом мушких корака. Пред или у саму зору, под ладњаком би се опет оглашавао жагор мушких гласова. Уствари, то се сваког јутра под том подкућницом, заштићеном оном густом лозом од “злих очију” раноранилачких друмских пролазника, окупљала одабрана ханска клијентела, док су њихове изабранице горе, у бројним одајама овог чудног конака, онако разголићене спавале чврстим сном, тек тада ослобођене ноћних обавеза… (…) Тако је било у турско време, а и касније, када су Турци напустили Ужице. Сви, изузев Зулухе и њених цура, као и веома малог броја турских теразијских цигана-коритара, који су такође остали у вароши…„
Даље ћу препричати сећања из приче Дејанове. Зулуха је доживела позну старост и крајм 19. века докрајчила овакав ноћни живот старога Ужица. По повлачењу Турака је усвојила једно турско напуштено дете, малог Алијицу. Када је Зулуха умрла, Алија је своју помајку сахранио на Теразијском православном гробљу и подигао јој леп споменик од црвенкастог мермера, који је ту дуго стајао међу крстовима. Алија је сишао у чаршију и у њој је од лепог наслеђеног иметка своје помајке, отворио прву сладолеџијску радњу, снадбевајући се ледом из прве варошке ледаре, смештене у близини ондашње Ракијске пијаце. У чаршији је добио ново име Алекса. Први ужички сладолеџија, који је поживео у Ужицу сто година, упокојивши на крају четрдесетих година 20. века, оставивши комшијијама дукате да га сахране, много раније је изабрао то комшијско дете на које је преписао своју имовину у Турици. Услов је био да остане име Дедово, највероватније по Зулухином аманету. Одатле Дедовићи у Турици и Дедо механџија.
На фотографији с десна: Јово Терзић, Симо Терзић, Виктор Кукољац Дикшлија, Стоји Петар Јокановић, кафански момак, наслућује се циганска капела с Царине, на самом почетку лумперајке у “Левљанској гостионици”. Илија фотографисао, затим се придружио.
Да упознамо и најпознатије становнике Турице у времену између два светска рата.
“Петар Јокановић када се налумпује у својој “Левљанској гостионици”, крене у туђе пивнице и кафане с музиком и пратњом већом него што је ишла за српским владрима новијих времена. Свакога грли и позива, а чим се огласи коњичким пуковником у пензији, свако је могао поручивати што хоће да једе и пије докле год може примити у себе. Петар је обично лумповао седам – осам дана, па када би се пробудио иза каквог стола и викнуо ‘фајронт, господи!’ И све што му се још задесило из џепова истресе и баци свирачима, па сваког ногом у задњицу! Трипут га је тако жена дочекивала без речи прекора, умивала, пресвлачила, покривала и зашушкавала, док се не испава, не изболује лумперај, па засуканих рукава поново заседала с њим за тезгу и са стваралачким пролећем у себи будила га и у њему; поново су стекли и повраћали своју имовину и по четврти пут и тада постали угледници велике чаршије…”, сећао се савременик.
О Петру Јокановићу је Младен Ст. Ђуричић у књизи “Ој Ужице мали Цариграде” писао: … “Лагано и ћутке гацали су ситном турском калдмом и уз понеку безначајност нађоше се у Турици. И свратиће Јокановићу у чудну воденицу, с летњиковцем, још чуднијем сопственику, Владановом познанику из тешких зимућњих дана чишћења и прања Ужица, Петру Јокановићу, стаситом старом лумапрошу, лолинског изгледа, у годинама, али још држећем. (…) Кад залумпује, сви причају, тера по седам до осам дана, узаманце док не списка све што има! Потом се испава, искупа, и прилегне на посао, смишља чуда, ствара веле на камену, док поново не стекне знатну имовину, док опет не постане Петар Јокановић, јединствени господин-кафеџија, трговац, индустријалац. И док опет не падне под власт ћеманета, док нестане пролазнике задржавати и чашћавати…”
Највеће имање у Турици је је било имање Остоића, Рана Остоића – Вајде солунца, пољопривредника и рабаџије и његовог брата Радована. Био је тих предратних година и највећи произвођача поврћа, весео, вредан човек и када би се по ужичкој калдрми затандркала тешка коњска запрега уз звуке прапораца и чули повици „ајде, ајде, Јаблане”, “ајде, Дилбере”, сви су знали да је стигао Ране са пуним колима еспапа: соли, зеитина, петролеја у великим лименим кантама око којих се осећао јак мирис… Ране са великим шеширом скоро као да је каубојски, који га је штитио од кише и сунца, средњега раста, онако жив, повукао би узде, скочио са кола и коњима намакао зобнице, ужао у најближу кафану да се после дугог, понеки пут и несигурног путовања, окрепи. Када би се враћао кући у својим рабаџијским колима, заспао би у колима од “последица шљивовице”, а коњи су сами довезли кола са успаваним Вајдом тачно у Остојића авлију. Рабаџијским послом Ране је почео да се бави од своје петнесте године, прво са воловском запрегом, а затим са коњском. Није одбијао ни такве послове када су од њега таражили да превезе тешку металну конструкцију за мост на Дрини, 1926. године. 1938. године Ране Остојић свог “Дилбера” и “Јаблана” оставља на пољопривредном имању у Турици да ору и довозе поврће на ужичку пијацу. Досадило Рану да га стално “бије” киша и снег, лети да га пржи сунце. Реши да купи прво теретно возило Ужицу, тротонца “Форда” и тако постане први ужички аутопревозник, после кога ће остати само сећање на времена када је роба превожена издржљивим златиборским кириџијским вранчићима, волујским и коњским запрегама, тада, када се време транспорта мерило данима. Уз Рана, најпознатији рабаџија је био тих година Добросав Недељковић Казак, који је са својим огромним воловима “Жујом и “Зељом” чак превозио у деловима тешку парну локомотиву звану “Вера” из Ужица у Биоску. У Турици 2003. године у кући Остојића живела је само Љубинка Буба Остојић.
Пре Рана Остојића и Добросава Недељковића Казака, најпознатији ужички рабаџија је био мој прадеда Недељко Јовановић, никад признати зет богатог Милића Анђушића. Дуго времена, све до пред крај деветнестог века, само су мали златиборски коњићи били скоро једино превозно средство на планинским путевима ужичкога краја, неравним, пуним бара, табаним вековима. Кириџије у већим или у мањим групама и у живописним народним ношњама: са црвеним шаловима око врата, понеки пут обмотаних око главе, у гуњевима, пеленгирима, доколеницама и опанцима, превозили су и продавали луч, катран, сланину, пршуту, сир, сланину, ракију…
Крај раскрснице на Теразијама била је кућа Јовише Обрадовића. У тадашњој Турици било је само неколико кућа. Сем поменутих Остојића, била је кућа и Караклића, Обрадовића. Преко пута Остојића живела је стара и бројна породица Миде Мутавџића, познатог ковача, чији потомци и данас ту живе. На самим Теразијама живела је фамилија Џамбасовићи, Ранко Ковачевић поткивач, а у путарској кући, где је сада самопослуга, живео је познати ужички шерет и шаљивџија Миливоје Ера, који је касније купио кућу и имање од Миломира Сенатора. На Теразијама је још живела и госпођа Лала, наставница ликовног у ондашњој гимназији. У малој кућици прко пута Обрадовића, живела је Ружа Пантовић са својим братом, а више њих је бројна породица Дадовића на имању званом Дадовина. Данас је ту насеље које има више становника него некадашње Ужице између два рата.
У близини турског гробља била је кућа Миломира Божановића, кога су Ужичани више знали по надимку Сенатор, познати ужички стручњак за високи напон, али и гитару. У близини његове куће је био извор познат по одличној води. На том извору су се до јесени могла видети тамошња деца, како се брчкају и праве мале воденице. Често би Сенатор, лети, “покупио” децу коју је затекао на извору поред његове куће и водио их на боље купалиште, доле ниже у Турици, “Лекин вир”, превезавши их чамцем преко Ђетиње, што потврђује фотографија.
Немирни ток Ђетиње са вировима, буковима, брзацима, јазовима и бранама, пружали су идеалне услове за купање у летњим месецима. Ужичани су радо долазили на плаже, упражњавали водене спортове у чистом и зеленкастом току Ђетиње, одакле се пружа диван призор на романтичну клисуру планинске реке. Смелији заљубљеници реке купали су се на Ђетињи и “ван сезоне”, као на пример Десимир звани Гујар испод Белог гробља, који је “разговарао са змијама”.
На самом излазу Ђетиње из ужичке котлине Турице налази се трећа ужичка хидроцентрала. Причу о њој започећу фотографијом архитекте Живка Остоијћа, према стилу рекло би се да је фотографисао Илија Лазића, Жико је рекао: “Ово је фотографија са темеља бране у Турици. Први десно је мој деда Живко Остојић, члан управног одбора, трећи с десна ка лево са качкетом је инж. Тодор Севић, дедин зет и власник фирме “Семат”, која је градила брану. Пети слева ка десно, седи, дедин кум Андрија Мирковић и други чланови управног одбора Ткачнице. Одлучено је и темељи су постављени. Потребан је био пад воде од 20 м, који би се добио на тај начин да се подигне водена преграда на месту где река Ђетиња излази из Стапарске клисуре (код махале Ристовића), и из тако направленог резервоара водила би се вода тунелом испод брда Забучја на другу страну, близу Старог града, и ту би се у новој хидроцентрали, добијеним падом, производила потребна електрична енергија. “
Управа Ткачке радионице, после вишегодишњег одлагања због бројних проблема, донела је коначну одлуку за расписивање понуде за градњу хидроцентрале у Турици. За надзорног органа одређен је инж. Јездимир Нешовић. У току 1925. почели су радови на изградњи централе, и то истовремено на прокопавању тунела, градњи зграде централе и бране. Постављени су темељи за зграду и постоља за машине и прокопано 160 метара тунела. У то време је инсталиран и један трансформатор на “Липи”, измењене разводна табла у централи “под Градом”. Монтажа турбина, генератора и опреме је завршена до краја 1928, а централа је пуштена у рад 1. јануара 1929. године, званично 9. маја 1931. године.
Хидроцентрала у Турици вођена је у Ткачници као Хироцентрала бр.3. Састоји се од бране, подигнуте на месту зв. “Сињевац”, дужине 41 м а у темељу дебљине круне при врху 3,60 м, а у темељу 17 м, и висине 18 м. Сазидана је од набијеног бетона, споља од темеља од камена у цементном малтеру. затим довод за воду од бране до централе – тунела са постројењима за улаз воде у турбине дужине 590 метара са резервоаром. Затим зграда централе подигнута у Турици са машинама. Зидана од бетона и армираног бетона. Све се види на разгледници Илије Лазића из 1932. године. Током 1930, Ткачка радионица је дала најбоље резултате до тада. Међутим, већ тад су постали видљиви знаци долазеће кризе. Ипак, криза је у овом ужичком предузећу трајала кратко. Током кризне године Ткачка радионица посебну пажњу посвећивала пласману електричне енергије и то оним најважнијим потрошачима, који су у то време чинили индустрију Ужица. То су били: Фабрика оружја и муниције Јакова Пошингера, Фабрика коже ужичког индустриског друштва, Аутоматски млин Јосипа Шојта и брата, фабрика паркета Јосипа Шојта и Ђорђа Поповића, столарска радионица Ђорђа Поповића и други, мањи. Све њих је потресала светска економска криза…
Међутим, после проласка првог и најтежег таласа економске кризе, стабилност тржишта, покретањем из мртвила појединих преузећа, јачањем куповне моћи најширих кругова потрошача (нарочито после увођења мораторијума на сељачке дугове, Законом од 19. априла 1932. године), постепено се увећава потрошња електричне енергије и врло брзо показује да је потрошња у четири електене Ткачке радионице (три на Ђетињи, постојала је једна на парну турбину) довољна да прати нови привредни полет, развој индустрије и занаства пред Други светски рат, нарочито у периоду од 1936 до 1941. године.
На крају ове приче о некадашњој Турици, мало и о данашњој… На фотографији познат са фејзбука планинар, фотограф, бициклиста, велики љубитељ природе, Милија Дикић, данашњих дана. На истој стени одакле је мој отац Влајко Ковачевић 1958. снимио село Турицу. Данас је то пренасељено ужичко приградско насеље са бројним проблемима, нарочито у погледу канализације.
