Odrednica: Između dva rata

Kako je zaista izgledao užički korzo, koji sam ostavio u fioke sećanja? Priča koju ću vam ispričati je sećanje predaka, to što su videle moje dečije oči, viđenje i osećanja iz moje mladosti.

Sumrak, krajem jula 1934. godine

Zasigurno je najveći užički boem za sva vremena bio Sima Terzić, užički advokat. Najcenjeniji gost kafane Hotela "Zlatibor", kao i ostalih užičkih kafana.

Dobošar je bio zaposlen u opštini, bio je pismen, imao je jak glas, znao je lepo da govori, a vesti je, po pravilu, završavao nekakvom dosetkom. Kasnije, išao bi od ćoška do ćoška, zalupao u doboš, sačekao da se narod sakupi, a onda izvikivao čuveno: „Daje se na znanje!“

Neću preterati ako kažem da ni staro Užice nije zaostajalo iza Beograda. Najpopularniji užički bal bio je Svetosavski Užičke gimnazije, 27. januara. Na tom balu nisu igrali učenici. Tu se zabavljala ondašnja užička elita.

Po jednom običaju, uveče uoči Đurđevdana ili na sam Đurđevdan pre zore uberu se zelene grančice, pa se njima okiti cela kuća da bi cela godina i dom berićetni i plodni. Tada je celo Užice bilo okićeno zelenilom, što je davalo doprinos svečanoj atmosferi.

Užice je tih dvadesetih godina 20. veka imalo sve što je imala bilo koja evropska varoš, čak i taksi stanicu s 4-5 taksija kod Malog parka.