Одредница: Између два рата

Како је заиста изгледао ужички корзо, који сам оставио у фиоке сећања? Прича коју ћу вам испричати је сећање предака, то што су виделе моје дечије очи, виђење и осећања из моје младости.

Сумрак, крајем јула 1934. године

Засигурно је највећи ужички боем за сва времена био Сима Терзић, ужички адвокат. Најцењенији гост кафане Хотела "Златибор", као и осталих ужичких кафана.

Добошар је био запослен у општини, био је писмен, имао је јак глас, знао је лепо да говори, а вести је, по правилу, завршавао некаквом досетком. Касније, ишао би од ћошка до ћошка, залупао у добош, сачекао да се народ сакупи, а онда извикивао чувено: „Даје се на знање!“

Нећу претерати ако кажем да ни старо Ужице није заостајало иза Београда. Најпопуларнији ужички бал био је Светосавски Ужичке гимназије, 27. јануара. На том балу нису играли ученици. Ту се забављала ондашња ужичка елита.

По једном обичају, увече уочи Ђурђевдана или на сам Ђурђевдан пре зоре уберу се зелене гранчице, па се њима окити цела кућа да би цела година и дом берићетни и плодни. Тада је цело Ужице било окићено зеленилом, што је давало допринос свечаној атмосфери.

Ужице је тих двадесетих година 20. века имало све што је имала било која европска варош, чак и такси станицу с 4-5 таксија код Малог парка.