„А ми бисмо некако више волели да останемо на ономе да су живели срећно и заљубљено до краја живота“. Бранислав Нушић
Милица Јаковљевић Миријам, Џејн Остин српке књижевности је у другој половини тридесетих година прошлог века, поред љубавних савета, почела у наставцима да објављује љубавне романе, као нпр. „Рањени орао“, добила епитет “љубавног идеолога тадашње Србије”. Тираж часописа “Недељних илустрација” порастао до фантастичних четрдесет хиљада примерака седмично. У свом чланку „Авијатичар“ написала је:
(…) „Авијатичар увек изазива дивљење оних. Што су доле на земљи. Свако се диви његовој неустрашивости с којом пркоси висини и оном понору испод њега; сваки би желео да осети ту сласт, горе на висини, али стрепи, и зато завиди ономе што се не плаши ничега у свом лету кроз тамну и опасну ноћ, изнад подмуклих планинских висина, или дању кроз море планинског ваздуха… Авијатичар ужива нарочиту љубав оних над којима лети… Има нечег романтичног и опасног у његовом лету, и та опасност, који он свакога дана савлада, чини његов лет непобедивим. Авијатичар је вечни победник и херој… Он не зна шта га очекује горе кад се и пење, али он мора увек да има самопоуздање у себи, веру у своју моћ и самопожртвовање… Кад човек сваки дан савлада по једну опасност, он им пркоси, онда за њега више не постоји опасност, он им пркоси, и у томе је и једна драж, и двобој човека са природом, из које човек излази победник… Авијатичар је наш национали понос…“
Миријам, фасцинирана авијатичарима и љубављу, написала је роман „Рањени орао“. Ко је могао да буде инспирација за њену посебну у свим временима прихваћену причу? Најпре је то могао да буде једриличар Душан Недокланац, члан елитног друштва у Академском аеро клубу, ваздухопловни витез, а његова принцеза, велика љубав, била је девојка студенткиња хемиског факултета девојка Марија Терек, са којом је био у великој љубави до краја живота те несретне 1940. године. Његова погибија је одјекнула у делу елитног Београда у коме је била и Милица Јаковљевић Миријам, тада најпознатија српска књижевница.
Душан Недокланац је родом из Србобрана. Студирао је технику и био веома активан у Академском аеро-клубу. Био је пријатељ Ужичанина сликара Бранка Поповића, са којим је учествовао у стварању Летачке школе на Златибору. Душан је био опседнут летењем, завршио је школу резерних пилота у Ваљеву.
Понет великом жељом према летењу, долази 1936. године на Златибор. Нешто касније је на курсу Аеро-клуба за наставника летења, после завршеног курса враћа на Златибор. Надарен за организацију успео је да у Летачкој школи постигне неслућене резултате. Успех школе у 1939. години може се приписати Душану, соколу пилоту који је најдуже успевао да лети на једрилици баш ту изнад Краљевих вода. Да није било њега, овај надалеко познати ваздухопловни центар, не би успео да да огромном броју младих да потребна знања за стварање будућег ратног и цивилног ваздухопловства у СФРЈ…
На београдским улицама догађале су се кроз генерације многе студентске љубавне приче о великим и малим људима. Једна несрећна је заборављена, о њих двоје, прелепих младих и успешних људи, Душану и Марији. Другачије је то, када се у једној романтичарској историји стави наслов “Ромео и Јулија” или Љубавна прича, то остане занавек. Али кад се у једној нежној љубави Ромео зове Душан, а Јулија Марија, и кад се трагично заврши и почне рат у Србији, онда то не изгледа нимало поетично. Буде заборављено, иако се у Београду па и у целој Србији причало о тој несрећно завршеној љубави. Нажалост, није само заборављена њихова љубав. Грехота је да се заборави један од сокола пилота који је био инспирација великог броја својих ученика, веома заслужан за развој нашега ваздухопловства. Живот је положио за идеју ваздухопловства, никад не остваривши себе у својој породици, иако је са Маријом планирао брак и децу.
Душан је био у Соколском друштву, где је први пут видео соколку Марију. Они су ту васпитавани у духу пожртвовања и верности држави и јунаштва, витештва нису марили за своје животе и приземне ствари… Када су се Марија и Душан први пут видели, разменили погледе и осмехе, то се не зна. Вероватно би све остало на тим погледима и осмесима да Душан није био предузимљив и умотао струк каранфила у мараму и послао га Марији. Иако је таква порука потицала из турских времена, када двоје младих нису могли лако да се састану, она је схватила поруку – каранфил по речнику љубавних знакова старих времена значи: “Знај да си у мом срцу”. Од Марије је добио босиок који значи: “Ти си мој драги!“, тако је почела велика љубав која је трајала све до трагичног догађаја 1939. године, пред саму Душанову женидбу. Свој млади живот је изгубио у 28 години у својој једрилици YУ-ОЛУЈ на Бањици, приликом отварања нове летачке сезоне.
Велики пријатељ Марије и Душана био је Бранко Поповић, према неким блиским савременицима будући венчани кум. Кум Бранко је рођен у Ужицу 1881. године. Имао је веома занимљив, али и трагичан живот, као и већина луди који су доживели Други светски рат. Дипломирао је на техничком факултету и постао архитект 1905. Затим је уписао ликовну академију у Минхену, и када ју је завршио, живео је неко време у Паризу. Вратио се да би учествовао у ослободилачким ратовима Србије од 1912 до 1918. У битци код Куманова је рањен, на челу свог Седмог пешадијског пука. Унапређен је у чин потпуковника, највећи који је могао да добије официр у резерви. После рата се бавио сликарством, излаго је на бројним изложбама и у Паризу. Био је један од оснивача Удружење ликовних уметника и оснивач уметничке групе „Облик“, и много тога још. Од 1937. до 1941. био је председник Академског аеро клуба у Београду. Захваљујући његовом залагању и личним контактима са Командом ваздухопловства, на Златибору је 1935 формирана под шаторима отворена Једриличарска школа. До следеће 1936. отворен је Једриличарки дом са великим хангаром, највећи једриличарски центар на Балкану… Био је и универзитетски професор.
После трагичне смрти пилота Душана 2. јуна 1939, Бранко Поповић је написао чланак у часопису „Наша крила“ који је објављен 8 јуна:
Једна светла жртва
Душан Недокланац, један од пионира нашег једриличарства, погинуо је несрећним случајем. У недељу 2. јуна о.г. у 14 часова по подне на Бањичком вису трагично је завршио Душан Недокланац, студент технике, наставник једриличарства и један од стубова Аеро-клуба у Београду.
Душан Недокланац је рођен 26.јуна 1911 год. у Србобрану, а води порекло из врло угледне породице. Још од малена се код Душка назирао велики таленат за техником, па је с тога после завршене матуре уписао свој први семестар на Техничком факултету у Београду. Онога дана, када је основан Академски Аеро-клуб на Техничком факултету међу првима ступио је и он у редове младих поборника ваздухопловне идеје. Понет великом љубављу према једриличарству, Недокланац одлази 1936 год. на Златибор, где полаже основне једриличарске испите „А“ и „Б“. Већ следеће 1937 год. полаже он „Ц“ испит на Чиготи, а 1938.год одлази у Вршац на наставнички течај Аеро-клуба, где после многих дана пуних напора и рада добија звање наставника једриличарства. Као наставник једриличарства одлази на Златибор, где цело лето врши нимало захвалну дужност наставника једрења. Тамо наилази на многе потешкоће, али његова гвоздена воља и велика амбиција савлађују све препреке. Много младих орлова крунисало је његов рад и труд онога дана када им је он могао пред стројем ученика саопштити да су тога дана постали једриличари.
На прагу ове радне сезоне, када је намеравао да са још већим искуством и вољом прегне на посао, онда када је завршио све припреме за рад једриличарске школе на Златибору, пао је храбро и свесно да је идеји једриличарства дао оно што се највише може дати. Душана Недокланца нема више међу нама, он је отишао далеко од наших малих земаљских стремљења. Отишао је он, али ће остати незаборавна и велика успомена на човека који је цео свој живот посветио истинском раду испуњеним непрестаном борбом. Борбом која је била несебична и која је стајала високо изнад личног, борбом за опште добро, за општи успех целе једриличарске заједнице. Трагична смрт Душана Недокланца представља за Академски Аеро-клуб један велики губитак, који се не може лако надокнадити. Радника као што је био Душан, неће Академски Аеро-клуб имати никада више. У њему су имали човека који је истински радио за све. Његова алтернатива у раду је била: -„Примити посао и завршити га до краја“. Као такав, он није познавао препреке, он им је ишао у сусрет пун дивне воље и младићке снаге, која га је уздизала изнад многих другова са којима је сарађивао. Његова организаторска способност је показивала само одличне и конкретне резултате. Прошлогодишњи успех једриличарске школе на Златибору може се приписати једино њему, човеку који је у рад уложио све могуће силе, све своје организаторске способности и који је био најбољи реализатор потреба једриличарског центра на Златибору. Иако је добар део дана морао посветити младим једриличарима чији је био наставник, ипак је увек налазио времена да се нађе и у школској радионици где су се оправљали многи поломљени делови једрилица. Његов врло развијени смисао за техником је решавао све врло брзо и онако како се може једино решити. Дуго времена је био на положају шефа Техничке секције Академског Аеро-клуба, где је предњачио примером неуморног радника. Овај ненадни губитак погађа сву нашу ваздухопловну омладинску средину, која је у њему гледала симбол рада, пожртвовања и истинског прегалаштва.
Душан Недокланац је пао за напредак. Уврстио се у ред оног малог броја пионира који су исто као и он жртвовали највише за оно што су волели изнад свега другог. Мирно почивај Душко, ми те никада нећемо заборавити и знаћемо да ценимо жртву коју си положио на олтар једриличарства. Вечна Ти слава! Спавај свој праведнички сан!“
У тадашњој штампи је писало да је одмах после несреће његово тело пренето из Београда у Србобран, где је 4. јуна о.г. сахрањен у породичној гробници. Иако је киша падала преко целога дана, ипак је било много пријатеља који су искрено жалили трагичну погибију Душана Недокланца, који је био у своме малом Србобрану више него вољен. Његови другови из Академског Аеро-клуба, Једриличарског Савета и Удружења туристичких пилота, пренели су његове посмртне остатке на рукама од куће до цркве где је одржано опело. Велика маса света је била окупљена по улицама где је пролазио спровод. И док је кишица тихо падала на нему гомилу људи и жена, тужна поворка родитеља, другова и познаника кретала се лагано према малом гробљу.
Марија Терак је умрла 12 априла 2014. године. До смрти је чувала успомене на Душана, фотографије и новинске чланке. Није много причала о њему, жалила је за њим тихо годинама. Њена ћерка Вера, коју је заинтересовао овај посебан човек, ми је послала писмо у коме је напоменула: „Мене су привукли Ваши чланци о ваздухопловству Краљевине Југославије, али и други, на сајту Ужичаствено. Ваздухопловство ме је заинтересовало откако је моја мајка, Марија Терек, умрла пре 6 година, скоро не причајући ништа о свом веренику, Душану Недокланцу, једном од пионира југословенског једриличарства.“ После дужег истраживања личне архиве и архиве предратног часописа „Недељне илустрације“ настао је овај чланак ужичког незаборава.
„Кум“ Бранко Попавић је за време окупације ухапшен као противник немачког милитаризма и био неко време заточен на логору на Бањици. По ослобођењу Београда ухапшен је 1944. од стране партизана и стрељан. За заслуге у Првом светском рату одликован је сребрном медаљом за храброст, Медаљом за војничке вештине, Белим орлом са мачевима, Француским ратним крстом са палмом и Легијом части. Једини грех му је био што је био интелектуалац и цењен човек у време Краљевине Југославије.
