Крчагово, село покрај Ужица (други део)

670
Касарна, болница, кафане и радње у близини њих са пољем испред, то је било Крчагово
Касарна, болница, кафане и радње у близини њих са пољем испред, то је било Крчагово

Једна од најстаријих и најмонументалнијих грађевина у Крчагову и у старом Ужицу, била је зграда касарне. Пројектовао ју је архитекта из Београда, Драган Ђорђевић. Камен темељац за касарну Четвртог пешадиског пука “Стеван Немања” поставио је, 3. маја 1899, краљ Александар I Обреновић. Иако има само приземље и спрат, задивљује својом величином. Завршена је веома брзо у јесен 1900. године. Партерна зграда је изграђена око 1908, као стамбено-пословни простор Државног воћног расадника у Крчагову. Поље испред касарне је служило за разне намене – као пашњак, хиподром, фудбалски терен, чак и као аеродром, али и као узлетиште за једриличарки клуб.

Први воз је протутњао котлином Крчагова 3. јуна 1912. и најзад је успостављена железничка пруга Сталаћ – Краљево – Чачак – Ужице. Долазак ћире ће убрзати изградњу у Крчагову друге повеће зграде, Окружне болнице. Грађена је пре Првог светског рата, а њена изградња је настављена марта 1920. године. Јуна 1924. год. су завршене зграде у којима је било заразно, економско и административно одељење. Тада су завршени и помоћни објекти – леденица, ремиса и штала. Болницу је градио Вељко Лазић, ужички предузимач.

Пре него је из Крања, крајем 1928, пресељена Пошингерова фабрика оружја, у касарни се неко време израђивала војна опрема. Зграда фабрике и пратећи објекти су изграђени током 1935. – 1936. године, ту у Крчагову, на земљишту добијеном од Градског поглаварства 15. априла 1935. године. Онде где су хале “Првог Партизана” или данас шта већ, била је пољана на којој су одржаване коњске трке за велики хришћански празник Преображење.

Коњске трке, позади болница
Коњске трке, позади болница

Идући од касарне, онде где је сада Колонија, односно стамбено насеље “Првог Партизана”, био је расадник којим је управљао неки Радојко, познат као добар пчелар и солунски ратник. Где је Завод за здравствену заштиту и зелена пијаца, некада је преко пута улаза у Пошингерову фабрику оружја била Стефановића кафана, после рата позната као “Пролеће”, коју је за време бомбардовања 1941. погодила авионска бомба и већим делом је срушила. Ову кафану су основали Радоњић и његова жена Јела. Нису имали деце, па су усвојили дечака, који је постао познати ужички шофер Јово. Станковић је кафану држао у периоду од 1937. до Другог светског рата.

До болнице је била кућа Миодрага Драгог Милановића, која је била позната по фасади премреженој зеленим бршљаном, са јужне стране. Његов син Милета, гимназијалац, био је комесар чете у Другој пролетерској, кога су заробили Недићевци и спровели на Бањицу, где је стрељан 1943. године. Био је познат као аутор некад популарне песме “Бањичанке”, у којој пева о српском народном достојанству, патриотизму и отпору против окупатора. У својој кући која је била уз саму линију која је делила две општине, Миодраг Милановић је отворио кафану на самом улазу у болничко двориште, иако није био кафеџија, унајмио је келнере, а он их је само контролсао. Милановићева кафана се звала “Леп изглед”, и стварно је лепо изгледала, нарочито лети обрасла бршљаном. У кафани, када је направљена Пошингерова фабрика, било је доста радника из Словеније, који су се ту хранили. Ту су свраћали и официри и војници из касарне у близини и путници, који су пролазили путем поред болнице према Ужицу, у запрегама и на коњима. Све је то обезбеђивало добар промет овој кафани. Гости су били и болничко особље и они који су долазили да обиђу болеснике.

Ћирина машина и прва екипа мајстора и железничара, који су омогућавали да Ужице буде повезано са "Јевропом"
Ћирина машина и прва екипа мајстора и железничара, који су омогућавали да Ужице буде повезано са “Јевропом”

У другом локалу до кафане, Милановић је држао месару са месаром Глишом Пришевцем, у којој је месо било знатно јефтиније него у Ужицу. Касније је, када је затворена месарска радња, изнајмио простор “Бати”, чешкој продавници обуће.

Миодраг Миловановић није превише пажње обраћао на кафеџијски и месарски посао, имао је другу пасију и то радио – технику. Иако није имао никакву школу, жељан знања из те области, набављао је литературу и постао веома стручан. После рата једно време је био економ у болници, а онда је основао ужички “Радио центар”.

У продужетку ужички трговци Светозар и Александар Маријановић су у Крчагову, ту преко пута Сењака, купили имање од Трипка Милановића и на њему 1938. године саградили приземни објекат – пецару за производњу и смештај ужичке ракије, који сада припадају приватном пекарском предузећу “Сретен Гудурић”, који производи Ужичку “Нановачу” и “Клековачу”, које су освајале прве награде на Новосадском сајму. Још од Стефановића објеката и данас постоји камена позида и зидана хала. Пре рата су ту били војни магацини и поред њих стражара, у којој је у свако доба стајао војник са пушком. Илија је био познат и по томе што је једини од кафеџија из ужичког краја имао теретни камион, нови, црвени, Мерцедес – бенц. И он је у Крчагову отворио локал да би имао мање дажбине.

Завршетак Пошингерове фабрике оружја, од које ће настати "Први Партизан" тј. Наменска
Завршетак Пошингерове фабрике оружја, од које ће настати “Први Партизан” тј. Наменска

Ту, уз некадашњи пут, била је фарма кокошака Ивана и Стаке Мандић, који су продавали јаја на ужичкој пијаци. Био је то “виђен човек”, угледан у ондашњој чаршији. Тамо где је сада конфекција “Кадињача”, била је кућа Видосава Жеравчића, који је и био власник највећег дела земљишта у Крчагову. Сем тога, имао је две куће на Доварју. У једној од кућа, где је сада фотографска радња на Доварју, држао је кафану. Од њега је Михаило Андрић, син тада познатога “бројача пара” у Народној банци Милоша Андрића, купио кућу у Железничкој бр 5, одабрао позив железничара и постао један од најпознатијих ужичких машиновођа.

Још један индустриски објекат је постојао у Крагову. 1919. године је обновљена производња у Циглани, власништво породице Атанацковић. Капацит јој је износио 200.000 цигли. Циглана је радила повремено, зависно од тога колико је било потребно цигли вароши ужичкој, тако да се 1924. године појављује као производни погон.