“Кад само једном осетите задовољство које пружа летење, заувек ћете ходати земљом очију окренутих небу, зато што сте тамо били, и желећи да се тамо вратите”.
Леонардо де Винчи
За сада смо далеко и од помена “Крила Златибора”, о Једриличарској школи Академског аеро-клуба Златибор, која је била по броју полазника и освојеним дипломама највеће средиште ваздушног једрења у Краљевини Југославији. Да би било све јасно приповедање ћу започети од података који су доступни у књигама и на интернету, попут Википедије, и то Србина чија летачка дозвола носи број 1. Крагујевчанин Михајло Петровић рођен је 1884. године. Припадао је групи од шест српских пилота школованих у Француској 1912. године у Фармановој пилотској школи у Етампсу. Након двадесет дана обуке, као први у групи, извршио је свој први самостални лет и постао први српски пилот са пилотском дозволом број 1. Имао је међународну пилотску лиценцу FAI број 979.
По повратку у земљу, пилот наредник Михајло Петровић је распоређен на први војни аеродром у Нишу, на Трупалском пољу са 12 авиона – мешавина Блероових моноплана и двокрилаца Хенри Фарман Ф-20. Након краћег навикавања на свој авион Фарман Ф-20, који је имао другачије летне караткеристике од авиона истог типа на којем је прошао обуку, наредник Михајло Петровић распоређен је у састав новооснованог Приморског ареопланског одреда, за ваздушну подршку трупама које су опседале Скадар. Петровић је направио круг на висини од око 1.500 м. На прилазу аеродрому, угасио је мотор и почео са припремама за слетање. Међутим, у том тренутку његов авион је погодила снажна ваздушна струја, због чега је авион нагло успорио, а затим се преврнуо. Петровић је избачен из авиона на висини од око 1.000 м и није преживео пад. Сахрањен је 8. марта 1913. године у селу Барбалуши. По завршетку Балканских ратова, његови посмртни остаци пренети су на Цетиње и сахрањени уз највише војне почасти. На захтев породице, посмртни остаци наредника Петровића пренети су 1931. у Београд, где и данас почива.
У краљевини Југославији, са летачком традицијом и ентузијазмом било је доста девојака заинтересованих за пилотирање. Прва жена, која је летела у краљевини, била је Мила Живковић. Летела је као сапутница пилота, још пре Првог светског рата. Ћерка Дунђерског је крстила први авион „Удружења резервних авијатичара“ и дала му име „Наша крила“. Прве полазнице пилотске школе, у Београду 1930. године, биле су Кристина Горишек, Даница Томић и Загорка Плечевић. Загорка Плећевић је већ у јуну месецу исте године направила први успешан самосталан лет, а школовање су све три успешно завршиле 1933. године. Касније су и на другим аеродромима девојке завршавале школе пилотаже. Оне су летеле на моторним ваздухопловима и на једрилицама, у организацији аероклубова.
На фотографији је прва Српкиња пилот, Даница Томић, која је положила испит за туристичког пилота и тако постала прва жена пилот у Југославији. У Београду се за туристичког пилота школовало 40 ученика од чега је 24 дипломирало.
Касније на Златибору 1939. су се обучавале студенткиње Милка Блаћанин, Јелена Стефановић, Олга Андасура, назване “младе снаге нашега ваздухопловаства”. Олга Андасура је оставила сећање: “У школи на Златибору било је неколико девојака и ми смо имале посебну собу… Најпре су то били скокови под кривом брезом на “Цеглингу” (врста једрилице), који је био катапултиран помоћу гуме. Брзо сам то првазишла, па смо кренули на Торник, где је почело право једрење. Наш клуб је поседовао ауто марке “Доџ”, који је имао витло за које би закачили једрилицу. Ауто би ме повукао и сама бих се у повољном тренутку откачила и наставила да једрим тражећи ваздушна струјања, како бих што више ишла увис и што дуже остала у ваздуху… Једрење пружа далеко веће уживање него летење авионом. У авиону човека води мотор, док у једрилици пилот мора да се сналази, да тражи ваздушна струјања, како би имао што успешнији лет. Од излазака памтим да смо посећивали ресторан “Швајцарија”, где је увек свирала музика. Кад сам улазила са друштвом у кафану, музичари би нагло застали и почињали да свирају моју омиљену песму: ‘Те очи твоје зелене’, због мојих зелених очију…”
