Текст др Душка Кузовића, дипл. инж. арх
у Ужицу, 03.12.2013.год.
Када купимо нов аутомобил, јевтин или скуп свеједно, свим силама се трудимо да га сачувамо што дуже у његовом изворном облику. Уместо ветробрана не стављамо трокоморни ПВЦ прозор, мада је немерљиво бољи звучни и термички изолатор од оригиналног стакла. Уместо пода, који је непримерено танак и хладан, не стављамо паркет па га хоблујемо и лакирамо трослојним лаком. Уместо плафона, због кога се током жарких дана знојимо, не стављамо термоизолацију па онда ламперију или гипс-картон плоче. Уместо седишта, која су прилично неудобна, не стављамо најновији „Симпо“ намештај мада је немерљиво удобнији за дуга путовања. По каросерији не пишемо спрејом графите и поруке љубави дечку, девојчици или фудбалском клубу већ се посебно трудимо да спречимо и најмању огреботину а за сваку тачкицу хитно одлазимо код аутолимара.
Једноставно не радимо ништа и не мењамо ништа јер би свака измена значила да та ствар више није блиска свом изворном стању и да са сваком нескладном изменом стрмоглаво губи вредност, економску и социјалну. Па када смо тако пажљиви према својим колима зашто смо тако немарни према зградама у којима живимо иако вреде 50 до 100 пута више?
Зашто је свака зграда исписана графитима докле допире поглед а не само људска рука? Зашто на свакој фасади зграде можемо видети од пет прозора – пет различитих боја, пет разиличитих материјала и пет различитих модела? Зашто је свака застакљена тераса на некој вертикали затворена на различите начине, различитим бојама и различитим материјалима? Зашто је свака лођа на вертикали обојена другом бојом?
И коначно: зашто се према ауторском праву архитекте (из наше земље или града) који је пројектовао неку зграду односимо са малим, немерљиво малим, поштовањем – мањим него према делу неког пројектанта аутомобила или мобилног телефона из Немачке, Јапана или Кореје? Зашто, са задовољством, скупо плаћамо стране производе који су веома често обликовали и произвели наши људи протерани – одавде?
Знам да смо сиромашни и исцрпљени али зашто се наша исцрпљеност манифестује само на ономе што су начинили наши људи, а не странци? Ономе што формира место у коме живимо, ономе што ствара предео који гледамо и – по коме се препознајемо. По коме се препознајемо међусобно и у свету.
Последице у свету, таквог нашег односа према зградама и градовима, су вишеструке и плаћамо их сви: у економији, науци, књижевности, филму. Присетимо се какав осећај у нама буде људи који долазе из прашњавих, блатњавих, неуређених, запуштених и хаотичних градова. Исти такав однос и осећај, али према нама, имају становници оних држава до чијег мишљења нам је веома стало.
Када наши градови и наши предели зраче таквом поруком како да се озбиљно у свету схвати неки наш материјални или духовни производ. Или да правилније поставимо питање – какве ли су муке преживели наши људи који су успели да у свету продају своју малину, јабуку, шпорет, мајице, књигу или филм? Колико су непотребне енергије морали да потроше како би савладали неповерење страног света због оваквог изгледа наших зграда и градова? А бар на то нису морали да расипају драгоцену енерију. Поред свих нама карактеристичних мржњи, сплеткарења, подметања, поред тога што су практично протерани одавде, морао је да им се и тај терет окачи о врат. Каква бахатост, зар не!
Немарност према грађеној средини у којој живимо нас много кошта. Директно и индиректно: због тога стан мање вреди када се продаје, мања је основица па и порез на имовину, туристи нам мање долазе, путници нас више заобилазе а запуштеност наших зграда и градова на тржиште стиже пре – од наше робе. Али ту цену изгледа радо плаћамо.
И на крају, да се поново вратимо сонатној форми. Неодржавана кола мање вреде од одржаваних. Изгребана и исписана кола мање од оних са очуваном каросеријом. Кола са прљавим и са налепницама излепљеним ентеријером вреде много мање него она са очуваном унутрашњошћу. Исто је тако и са зградама и градовима.
Додуше, за кола се зна ко је одговоран.
