Прозван од својих школских другова, гимназијалаца, “Бато Труба”, цењени је ужички архитекта, боем и врсни познавалац џеза. Батов син Оливер је наследио очев таленат и са успехом наступао као клавијатуриста у југословенски познатој, нишкој поп групи, “Галија”.
Реља Јездић постављен је за судију Окружног суда у Ужицу 1958. године. Дошао је са породицом из Деспотовца. Његов син Предраг, кога су сви од миља звали Бато, тада је имао 13 година, учио је 7 разред основне школе. Прво се заинтересовао за спорт. Следбеници професора Јосипа Јехличке и тада младога професора с ДИФ-а, Влајка Ковачевића, искусни гимнастичари, касније ужичке урбане легенде Сретен Димитријевић, Синиша Миливојевић, Момо Остоић, Раде Верговић, Никола Елез су га привукли у Соколану, у то ужичко спорско и културно “светилиште”. Ту је редовно вежбао на расположивим справама, уз асистенцију поменутих старијих гимнастичара. Ипак, и у то време Бато је био заинтересован за поп музику. Још од времена проведеног у Деспотовцу, у кући његовог школског друга Перице, у којој је био једини радио апарат на ком су чули ту “магичну музику” Харија Белафонте и других поп певача. Тада се по први пут срео са сингл плочама, које је донео из Београда Перицин ујак, са којих су чули Литл Ричарда, Ђорђа Маријановића и многе друге “шлагере”.
У ужичком биоскопу “Златибор” на Бата су највећи утицај извршили музички филмови као: “Прича о Глену Милеру”, “Жене оркестра”, “Неизлечиво”, после чега га је труба заувек освојила. Био је и на неколико живих свирки и игранки, “где је труба била главна”. Имао је неизрециву жељу да буде део неке екипе на подијуму. То су била маштања једнога дечака, али је време показало да је био таленат за трубу. На једном од гимназијских тренинга, пажњу му је привукао звук трубе, који је долазио са спрата. Напустио је “Арену” (сала у Соколани) и кренуо у “потрагу” за тим звуком: – “Убрзо сам био испред врата одакле се чула труба. Закуцао сам на врата и у истом тренутку чуо “уђите”. Видео сам момка с трубом и једног старијег човека. Ученик је био Чола, а наставник Славко Бузуровић, иначе саксофонита. Нисам губио време, већ сам одмах питао да ли могу да се придружим и вежбам трубу. Чика Славко ми је потврдно одговорио и напоменуо да ми треба писмена сагласност родитеља. Био сам веома вредан и дисциплинован ученик у овој својеврсној музичкој школи. Нешто сам научио, али не много на плану мелодија. Добро сам упознао иструмент, а ‘на кварно’ сам, као добар слухиста, научио да свирам неколико омиљених нумера, да бих задовољио своју душу. Када је Славко Бузуровић отишао из Ужица, није престао да ради овај музички кабинет у Соколани, неко од домара је имао кључ, тако да сам могао даље да користим иструмент и да будем редован гост у овом вежбалишту, баш као и многи већ формирани музичари, који су ту долазили на вежбање и размену искустава.”
Тада је упознао хармоникаша Милоша Броћића и многе друге врсне ужичке музичаре тога доба.
“Дружио сам се са кларинетистом Срећком Николићем, бубњарем Борком, Славком Гајићем, који је свирао клавир, касније постао директор музичке школе и доајен наше сцене са својим елегијама. Био је ту и Жарко Петровић, који је понеки пут узимао трубу и свирао. Имао је обичај да ме зове Хари Смит. Мој отац је схватио колико то мени значи и одлучио да ми купи трубу, иако је она вредела неколико његових плата. Када је у мој живот ушла та чекословачка труба “Лигнатоне”, мојој срећи није било краја. Тада сам ишао у први разред гимназије. Сазнао сам да приватне часове даје војни музичар Душко Рељић. Радио је програмски, а часове је држао на Росуљама, у баракама бивше стоматолошке амбуланте. Вежбао сам у кући. Становали смо на главној улици, преко пута књижаре “Победа”. Верујем да ме и дан-данас памте људи са корзоа и комшилук, тај звук великог радиуса, лако је “излазио напоље”. Тек касније сам набавио пригушивач “Денфер” и решио проблем са комшијама. Школу трубе, која је требала да траје 4 године, завршио сам за годину и по и положио нижу музичку школу са похвалом. Милош Броћић ми је рекао да имам одличан тон и да му у оркестру недостаје управо труба. Његова понуда ме обрадовала, али је до мог коначног пристанка прошло доста времена, јер нисам желео да се експонирам као трубач.”
Сем Предрага Бата Јездића, било је још талетованих младих трубача у Ужицу. Били су то Пеле Петронијевић, Чола, Слобо Циго, Срђан Новаков, који је имао сопствену трубу “Сигнарицу”, Бато му је давао часове. Пеле и Чола су трајали неко време на сцени, док остали нису имали довољно воље и стрпљења, па су убрзо одустали.
Године 2006. године сам разговарао о свому томе са имењаком, Предрагом Батом Јездићем, снимао сам га на диктафон: – “Пошто сам пришао “Ерама”, уследиле су свирке, игранке, у Соколани, па у Гимназији, касније у Градској кавани. Ужичани су познати као љубитељи звука трубе, а ја млад и вешт брзо сам стекао бројна познанства и симпатије девојака. Са сестром Миром први пут сам одиграо рокенрол на игранкама у Гимназији. Играли смо уз музику коју смо раније познавали, око нас се ширио круг присутних, који су гледали и аплаудирали. На тим игранкама сам упознао Ужичане који су ми и данас пријатељи. Мишо Зец, једном ме позвао: “Дечко хајдемо код мене да чујеш музику коју овде нико нема и за коју нико од њих није чуо”. Имао је у то време избор музике за памћење – ‘Лондон’ са Брук Бенетоном, Литл Ричардом, Фетс Домином и другим музичарима тог доба… Игранке и свирке у ужичкој гимназији су биле изузетно посећене. То је било и једино место за забаву омладине. У Дом ЈНА се није могло ући, а и није нам било стало, важила је забрана за оне који носе “тарзанку”, фармермерице или ципеле са троструким ђоном, а већина је пратила моду. У гимназији мноштво младих се “тискало” тражећи простора за игру. Сви су играли и то прилично добро. Већина ужичких средњошколаца “из града” се прилично уредно облачила у посебним приликама. Носили су одела са обавезном краватом и ципелама у моди. Најзаслужнији што се ужичка омладина лепо облачила био је мајстор свога заната “Муто” (деда познатог ужишког популарног гитаристе и композитора Срђана Миливојевића Сикца) и шнајдера с Царине кога су звали Жан Маре. Поподне се долазило на једну пробу, а одело је било сашивено до вечерњих часова. Обично је било као саливено.“
„Поред ‘домаћих’, редовних посетилаца, овим свиркама у гимназији су често присуствовали и гости из разних крајева земље, који су захваљујући ескурзијама стизали у Ужице. Једна од млађих гошћи пришла је оркестру и пожелела да је држим за руку док свирам. Испунио сам јој жељу и одсвирао неколико нумера једном руком. Наравно, Броле и остали музичари су се смешкали. Колико се сећам, Црни Стефановић је у тој постави свирао бубњеве, а Мићо Кораћ је свирао гитару. Кораћ је уз то лепо певао актуелне италијанске канцоне. Као гост, са нама је често наступао познати пијаниста Ацо Ревичин, тада на ослужењу војног рока. На одушевљење гостију Ацо би одсвирао неколико нумера.“
„Био сам трећи разред гимназије када сам почео да наступам у Градској кавани, импоновало ми је да се нађем на таквом једном елитном месту. За вршњаке Градска је била “забрањено воће”, јер је “полициски час” за средњошколце наступао већ у 10 сати. Што сам ову баријеру успео да премостим, главни “кривац” је Милош Броћић, који је директору гимназије обећао да ће лично водити рачуна о мени и одговарати за моје понашање… Пошто се свирало петком и суботом, испуњавао сам школске обавезе. Постоји и анегдота о томе. Једном на часу биологије у гимназији професорка Даница Констатиновић, разредни стрешина мог разреда, скренула ми је пажњу да одмах после фајронта морам да идем кући. Сложио сам се са тим и рекао: “У реду, после фајронта, после поноћи, у 2 сигурно ћу ићи кући…”
