Нема више многих заната без којих се некада живот у Ужицу није могао замислити, нема више ни многих занимања од користи градском становништву. Данашњи млади тешко ће и замислити да неко обавља послове уличног чистача обуће, уличног продавца новина, носача, кочијаша, општинског добошара и слично. Моја генерација из „педесет и неке“, од свих набројаних послова није само запамтила општинског добошара, јер у послератно време четрдесетих и педесетих година постојао је градски разглас…
Многи Ужичани радећи такве послове обезбеђивали су своје породице. Чистачи ципела, а њих је у Ужицу 2-3, би своју „радњицу“ која се сатојала од једног сандучета са постољем за ногу и неколико четака и кутија ималина, сместили најчешче у близини старог Хотела Златибор, ту на углу Главне улице према Парчићу или на аутобуској станици, чекајући прве муштерије. Пажњу пролазника су привлачили ударајући четком по сандуку, позивајући да за мали бакшиш изгледају уредније и елегантније.
Без ципела високог сјаја градским се улицама некада није пролазило само тако, нарочито на корзоу. Знају то добро припадници златне генерације, који су држали до господских манира, па су и за “гланцање” обуће били спремни издвојити који новчић. Ова услуга се подједнако тражила међу господом и дамама, поготово у кишне дане. Најпре се заврну мажетне, па ставе картончић да се чарапе не замажу и после мазања ималином дуго, дуго гланца да се не истера сјај. Чишћење је готово кад се фином сомотском крпом постигне такав сјај “да се на њима може огледати девет циганчића одједном“, како би они волели да кажу. Посебно мајсторство је било очистити платнене патике за неку слетску вежбу или Врбицу. Радили су и то успешно, користећи прах креде или цинквајз. Мада су муштерије углавном мушкарци, понекад би се и по која дама зауставила да јој се очисте ципеле. Да не би дизала ногу на сандук, што у то време било непристојно, изула би ципелу, једну па другу, а за то време, да не упрља чарапе стајала на простртим новинама које би чистач ципела простро.
Навикнут на ужичке чистаче ципела, који су по свакојаком времену ту на улици, често под некаквим сунцобраном, па и уз канату у којој се ложи ватра да огреју прозебле прсте, на мене су оставили утисак они у Београду око Железничке станице који су имали праве салоне где се у топлом чекало на ред као у берберници. На рамовима стаклених излога висиле су слике фудбалера или саксије са минђушицом, мушкатлом, розелом или лепим Јовом…
Данас се новине могу купити на сваком кораку, у киосцима, а некада се чекало да наиђе продавац и донесе свакоме новине на ноге. Кад “Политика”, “Борба” и “Вечерње новости”, а нама деци важан “Политикин Забавник”, стигну јутарњим возом, преузме их одговорни радник и расподели уличним продавцима, који са таквим товаром крену да узвикују неке од значајних наслова како би привукли пажњу пролазника. Залазили су у кафане, бербернице, и даље периферијске улице увек у тачно време ако воз не касни. На фотографији је најмлађи ужички продавац новина Милан Смиљанић, кога смо виђали по ужичким улицама и кафанама Париз, Палас, Градска, Шумадија и од њега куповали “Борбу”, “Спорт”, “Вечерне новости”…
Следеће данас заборављено занимање у Ужицу су носачи. Од воза до одредишта за дистрибуцију, новине ће пренети на колицима неки од носача или их пренети на леђима. Најстарији од њих био је Милосав Савић, а после њега Жико носач, па Митов, чији је отац био носач, Русин који се доселио Ужице. Они би за малу надокнаду пренели пртљаг од станице до куће или хотела, а сељацима до пијаце претерали гајбе са грожђем, џакове паприке, лука, бораније и другог, зелениша или канте и лонце са белим мрсом. На својим качкетима су имали ознаке са бројевима и више од осталих се поштовао онај са бројем 1.
Шездесетих година био је на ужичким улицама Жико Царињаш, становао је у Глуваћима преко пута радионице Водовода, са женом му Радом. На том месту је данас зграда. Сви Ужичани су га знали и звали: “Жико Носач”. Терао је пртљаг са железничке и аутобуске станице и за себе говорио да је “носач бр 1”. Био је то један од ужичких боема, некадашњи партизан, који није напредовао јер је волео да попије. Није имао длаке на јазику када је критиковао тадашњу ужичку власт. Нажалост, фотографија је веома лоша, али онима који памте Жика Носача, биће довољна за подсећање и утиске. Фотографија је из 1961. године, а улица она која води према Парчићу и Општини од Омладинске, на углу стари Хотел “Златибор”.
Митов који се после дугог аргитовања у Београду, вратио у Ужице већ стар и прилично онемоћао, могао се срести на улици где се учитиво јављао сваком пролазнику. Половином деведесетих година 20. века је још био у животу захваљујући Раду Васовићу, који му је плаћао за доручак, Фиоли који му је обезбедио преноћиште и Коки Самарџић, која га је често опрала и попеглала, па је, и поред свега, увек био чист и уредан. Скупи понеки динар од познаника, окупа се у болници и надао се да ће га послати у неки дом за старије и болесне. Уштеђевину коју је имао обезвредила је хиперинфлација, а могао је имати и мирну старост.
Оно што нису могли урадити носачи на својим колицима, урадили би кочијаши. Било их је више и углавном су били паркирани око Железничке станице на Беглуку и старе пијаце. Својим колима или фијакерима су нудили услуге да одвезу путнике или Ужичане, да претерају дрва, угаљ, грађевински материјал, џакове са житом. Најпознатији су били: Ратко Јовановић, Цвијо, Миливоје Аџић са Ракијске, Дурина, Миленко Мандић, Чедо Караклаја, сви би помагали око утовара и истовара. Сећајући се тих људи, можемо да знамо како су промене измениле наш живот и наше потребе, а ми и даље као у некој мртвој трци каскамо за Европом, док она путује кроз време и даље без нас…
