Да подсетим… Ту је маштовито изгравирана џезва, успомена са сарајевске Башчаршје, из које се “чује” на далеко мирис. То је мирис пола часа пре до црнила испечених зрна кафе, насутих у месингану воденицу, која личи на витки, сјани ваљак. Тај ваљак је лепо гравиран, као и џезва, са једне стране има мали шлем, као у војника. Ту испод тог шлема у празнину се сипају зрна кафе, које упадају у невидљиви гвоздени жрвањ. А када врати шлем на ваљак, моја баба Мара ће на четвртасти врх обле гвоздене осовине, која вири из тог шлема, ставити ручку, коју ће окретати, а она ће окретати онај невидљиви жрвањ, уз обавезан разговор са првом комшиницом.
Када млевење заврши, скинуће ту ручку која се може преклопити “у лакту” као перорез, и ставити је унутра воденице и поклопити оним шлемом. Онда ће вешто одврнути доњи део тог сјајног украшеног ваљка са шлемом, те из воденице изручити фино са млевену кафу, коју ће увек истом месинганом кашичицом закувати у описаној џезви. Изабраће најлепшу кинеску шољицу за кафу и са паклом цигрета “Херцеговина”, на омањем сребрном послужавнику, однети на сто испод хладњака винове лозе, где је деда Витомир, држећи мене у крилу, читао “Политику”. Баба би се вратила, са комшиницом попила кафу, преврнуле би шољице и после у њима дуго читале шта се догодило и шта ће се догодити у будућности. Наравно да се и сви ви генерације из педесет и шездесет и неке сећате сличних догађања.
