Da podsetim… Tu je maštovito izgravirana džezva, uspomena sa sarajevske Baščaršje, iz koje se “čuje” na daleko miris. To je miris pola časa pre do crnila ispečenih zrna kafe, nasutih u mesinganu vodenicu, koja liči na vitki, sjani valjak. Taj valjak je lepo graviran, kao i džezva, sa jedne strane ima mali šlem, kao u vojnika. Tu ispod tog šlema u prazninu se sipaju zrna kafe, koje upadaju u nevidljivi gvozdeni žrvanj. A kada vrati šlem na valjak, moja baba Mara će na četvrtasti vrh oble gvozdene osovine, koja viri iz tog šlema, staviti ručku, koju će okretati, a ona će okretati onaj nevidljivi žrvanj, uz obavezan razgovor sa prvom komšinicom.
Kada mlevenje završi, skinuće tu ručku koja se može preklopiti “u laktu” kao perorez, i staviti je unutra vodenice i poklopiti onim šlemom. Onda će vešto odvrnuti donji deo tog sjajnog ukrašenog valjka sa šlemom, te iz vodenice izručiti fino sa mlevenu kafu, koju će uvek istom mesinganom kašičicom zakuvati u opisanoj džezvi. Izabraće najlepšu kinesku šoljicu za kafu i sa paklom cigreta “Hercegovina”, na omanjem srebrnom poslužavniku, odneti na sto ispod hladnjaka vinove loze, gde je deda Vitomir, držeći mene u krilu, čitao “Politiku”. Baba bi se vratila, sa komšinicom popila kafu, prevrnule bi šoljice i posle u njima dugo čitale šta se dogodilo i šta će se dogoditi u budućnosti. Naravno da se i svi vi generacije iz pedeset i šezdeset i neke sećate sličnih događanja.
