Чланак је писан према сећањима старих Ужичана
Слануша је некада била занатски део Ужица. Пре рата као и после рата ту су биле многобројне занатских радње: бојаџије, шустери, опанчари, кројачи, вуновлачари, бравари, ковачи, поткивачи, а и казанџијска радионица Младена Павловића, од Ужичана прозваног „Млађо Казанџија“. Слануша је током послератних година променила свој изглед њен центар су освојиле вишеспратне зграде, остала је укљештена међу њима та стара једноспратна кућерина коју направи предузимач Коста Зец, осамдесетих година у 19. веку, од материјала „џамије“, тј средњовековне цркве Ружице. Испред ње чесма са водом, једином у граду, која упорно извире из дубине земље. У тој старој кући на самом почетку деведесетих година 20 века чуло се чекичање, јер су се само ручном обрадом могли направити најбољи казани чучавци, а касније лампеци за печење ракије, бакрачи свих врста и величина, раније за топљење масти, кување пекмеза или прављење сапуна, казани за бојлере за ложење, тепсије за пите и буреке, баклаве и и урмашице, ибрици за воду и друге посуде, све се то радило у казанџиској радњи у самом центру раскрснице на Слануши.
Сећам се Млађа, мени је кад год сам прошао пред његове казанџиске радње изгледао као неки уметник, скулптор… Кад год сам прошао током дана, видео бих Млађа како кује и искива од бакра жељене предмете, занет у посао. Уклапао се у атмосфери некадашње Слануше, ударци ћекића одјекивали су као некаква музика која се стапа са звуцима улице и осталих занатских радњи. Млађо се одмори тек да обрише зној са чела или заподене разговор са увек присутним пријатељима са фудбалских терена, пријатељима ловцима или пчеларима. Био сам неколико пута са оцем Влајком, који је у то време био кондициони тренер „Слободе“ у Млађовој радњи пуној ужичких фудбалера. Млађо пошаље ученика да донесе које пиво из оближње кафане или продавнице, оладе га под млазом сланушке чесме, па крену са коментарима утакмица одиграних задње недеље или прича везаних за доживљаје из лова, којих је увек било, понекад се више чуо смех него чекичање…
Млађо је био заљубљеник у свој занат, мада су га звали да ради у „Првом Партизану“ остао је приватни занатлија до краја живота. Није то нимало лако јер се у то време на приватнике другачије гледало, што је допринело да многи занати сасвим нестану, јер су се млади опредељивали за сигурније животне позиве.
Уз свој тежак посао, Млађо је налазио времена за фудбал и друга интересовања. Био је велики заљубљеник у фудбал, играо га је дуго година и био један од најбољих бекова у ужичком фудбалу. Почео је у „Слободи“, а наставио са Васовићем, Тонђом, Властом Полићем, Асаном, Тричком, Луком Ћирнанићем. Тада је „Први Партизан“ био у нижем рангу такмичењу од „Слободе“, али су њихови дербији подсећали на оне вечних ривала Звезде и Партизана. У најбољем саставу са бековским паром Млађо – Тонђо и навалним триом Асан Пицан Тамбурица (лева страна „Првог партизана“), задавали су силне муке одбрани Слободе са Бативом и Мишом Јевремовићем као бековима и голманима Аци,
Капетану, Љујићу, Мукану, Мошу Кумрићу, Ђери – Црној пантери и осталима. Победник је увек био неизвестан, а ови сусрети су се памтили и били повод да се о њима данима коментарише.
Млађо Казанџија је био веома оштар, понекад груб у заносу игре, па је чувеном клизајућем старту често заједно са фудбалом и противником излетео на атлетску стазу. Пре утакмице Васовић, који је био тренер и капитен, тражио је мушку игру, а Млађов коментар је био: „Поред мене неће проћи ни Свети Јован“.
Нису се усуђивали да га предриблају ни асови као што је био Локер, Рако Шпанац, Гардић, Буго, Базе, Цале Пешић, Гага , Шоне…
Чврст и физички стамен, кондиционо увек спреман, никада се није повређивао и изостајао из тима. Једини проблем је имао са копачкама због израслина на палцу десне ноге, морао је просецати рупу на ципели да га не би жуљали.
Играо је фудбал и кад је напунио 35 година. Да је било време професионализма, далеко би догурао. Овако је остао упамћен као узор Белчу, Кривокући, Павику, Антунум с којима је прославио ужички фудбал и о које су се отимали европски клубови.
Поред фудбала, Млађо је био заљубљеник у лов. Све слободно време је проводио у лову, за који је тврдио да је најбољи начин за дружење. У лову се људи зближе, исто мисле и осећају, брину и чувају једни друге, па се то пренесе и у свакодневни живот, без обзира на степен образовања и разлике у годинама. Млађо је од старијих учио, а млађе саветовао ловачким правилима.
Лов је заволео уз зубара Ранка Кујунџијића и Мила Икинца, а наставио са др Борком Поповићем, Ђоком Мајмуном, Нешом Томићем, Мудрешом, Миленком Павловићем, Радошем Станковићем. Није му било тешко да нађе добру дружину, јер су га ловци волели због његове веселе нарави и духовитости, а и његови пси су увек били међу најбољим гоничима који су дивљач брзо проналазили и истеривали из њихових брлога, па су и услови били извеснији и успешнији.
Поред ситне дивљачи било је ту оних крупнијих капиталаца, вукова, дивљих свиња, диворајаца, муфлона. Неки од препарираних трофеја подсећају на време богатих ловишта како се не би пореметила природна равнотежа.
Млађо се успешно бавио пчеларством, а међу својих 50 кошница налази мир и опуштање. Био је он у животу и матица и радилица, па је пчелињак био врхунац радости у његовом у свему успешном животу.
У кафани „Слануша“, на месту где је била радња Млађа Казанџије, коју је водио његов син „Бобица“ и у 21. веку окупљају се и фудбалери и ловци и пчелари, као да их Млађо призива. Ту се до дубоко у ноћ, у правој породичној атмосфери, евоцирају успомене и чувају од заборава драги ликови и једно време које су они значајно обележили. А то је и део пројекта удружења „Ужичанствено“ у оквиру незаборава на сопственом истоименом сајту.
