Павле Вујић је рођен у Ужицу 1874. године. Студирао је на Филозофском факултету у Београду математику и физику. Када се 1898. године вратио у Ужице, одмах се укључио у акцију за опстанак гимназије. Сем тога је заслужан и за оснивање ужичке Учитељске школе 1924. Као народни посланик, сенатор, изасланик Министарства просвете, залагао се за приоритет Ужица и краја. Показао је изузетну хуманост према породици. Није се женио, али је однеговао троје деце свога најбољег пријатеља и колеге Марка А. Поповића, погинулог у Колубарској битци 1914. Био је вољен и поштован као прави отац. Имање на коме је подигао савремену кућу на ужичком брегу, више данашњег музеја, по њему је прозвано Вујићевина, или Вујића брдо. Био је велики донатор Фонда сиромашних ученика.
Као професор, посебно као директор две најугледније и најзначајније просветне установе у Ужицу, заслужан је што су ове школе добиле државни статус и лепа здања, а ужички крај узоран просветни кадар. Из тих институција изашле су стотине угледних научника.
Из ослободилачких ратова (1912 – 1918) вратио се са 13 одликовања, межу којима су: Орден Светога саве, Орден Југословенске круне 4. реда, Орден Белог орла 4. реда; две медаље за храброст и Албанска споменица.
Павле Вујић је умро 1940. године. У Ужицу 6.априла 1940.год, Владика Николај је свом пријатељу, професору и сенатору Павлу Вујићу вршио опело. Они су били врло блиски и често су се састајали у манастирима Овчарско-Кабларске клисуре. Павле Вујић се и упокојио на прослави у једном од ових манастира за време своје беседе.
Анимозитет (нетрпељивост) Ужичана и Чачана проистиче из њиховог пријатељства. Када је проф. Павле Вујић изабран за сенатора за целу Западну Србију, Чачани су имали много изгледније кандидате за ову функцију. Избор Павла Вујића приписали су залагању Владике Николаја, тако да ривалство Ужичана и Чачана траје скоро сто година.
